Panama šešir - ne samo za sportsku eleganciju visoke klase

Međutim, jedna druga manje poznata istorijska nepravda još uvek nije ispravljena - panama šešir, inače najskuplji i najpoznatiji proizvod od slame, nije iz Paname nego iz Ekvadora. I danas se na gotovo isti način, kako su to nekada radili stari majstori, pravi u ovoj južnoameričkoj zemlji.

Istoriju ovog modela šešira nije lako utvrditi. Modni pregledi pominju ga kao nezaobilazni deo u tipologiji čuvenih „pokrivala“ za glavu, pored italijanskog borsalina, ljupkog žirado šešira, cilindra, polucilindra, šlema u kolonijal stilu, modela “a la Indijana Džons“.    

Smatra se da su sredinom 19. veka belosvetski lovci na zlato, koji su u tom delu sveta tragali za Eldoradom, uvek na glavi imali beli šešir. Pošto su veći deo vremena provodili na otvorenom, njima su lagani svetli šeširi bili od velike koristi. Otporni na sunce i na kišu, oni su zbog gustog tkanja mogli da posluže i kao posuda za vodu. Istorijski izvori navode da su ovakve „kape„ lokalni Indijanci koristili odvajkada, a onda su ih u 17. veku prihvatili i španski osvajači.

Docnije su postali zaštitni znak pustolova, a mnogo godina kasnije počeli su da zauzimaju značajno mesto u ormanima pomodara. Pošto su ovi šeširi proizvedeni u Ekvadoru, bili transportovani brodovima preko Paname u ceo svet, u Evropi su ih greškom prozvali „panama šeširima„.  Do ekspanzije ovog modela dolazi na svetskoj izložbi u Parizu, kada „šešir od slamenog materijala„ postaje modna senzacija, a vrlo brzo i zaštitni znak visoke klase.

Popularnosti panama šešira išlo je na ruku što su od polovine 19. veka počeli da se javljaju drugi modeli koji su se koristili umesto cilindra, čemu je doprineo i pronalazak mašine za izradu filca (1848). Od sedme decenije, kada je usavršen način za šivenje tvrđe slame, počeli su da se izrađuju šeširi sa ravnim obodom i plitkom, pljosnatom kalotom i svilenom trakom. Nosili su se u gradu tokom letnjih meseci, a njihovoj popularizaciji umnogome su doprineli umetnici - austrijski komičar Žirardi (otuda kod nas i iskvareni izgovor “žirado“) i Moris Ševalije. Od početka 20. veka, “paname“ su imale oblik filcanih šešira po uzoru na one iz 80-ih godina 19. veka.

Način izrade

Panama šešir se pravi od slame od koje se pletu obični šeširi. Ova slama nije ona koju poznajemo sa naših prostora (suve stabljike žitarica), nego se dobija od listova palmi, zvanih „tokilje”, koje rastu na jednom poluostrvu zapadno od najpoznatije ekvadorske luke Gvajakila. Naime, slamari („paherosi”) seku listove i češljaju ih do korena. Zatim ih kuvaju, posle čega se u pušnicama uz pomoć vulkanskog sumpora odvija beljenje. Ovaj proces je neophodan da bi gotovi panama šeširi mogli da budu beli, jer samo takvi mogu da nađu mesto u elitnim prodavnicama Londona, Pariza i Madrida.       

Strukovi dugi jedan metar, izbeljeni i pripremljeni za pletenje, železnicom se prebacuju u oblast Anda. Pletenjem šešira mogu da se bave samo žene izuzetno veštih prstiju. Rad počinje od centra, oko kojeg se pletu koncentrični krugovi. Kada se pletenje završi, prizvod dolazi u ruke glavnog majstora, koji alatkama (drveni kalup, pegla na žar) daje konačni oblik šeširu. Majstor na kraju stavlja traku, najčešće od crne svile ili platna. Ceo postupak se odvija u skladu sa starim pravilima proizvodnje, s tim što se u novije vreme koriste zamene za neke toksične supstance.

Pojedini modeli, kao što su žirado ili panama postaju sastavni deo stilova kao što su koley stil i poš stil. Poreklo termina poš (posh) znamenje je jednog drugačijeg doba - doba prekookeanskih brodova i luksuznih putovanja, vila izvan grada i uglancanih automobila kojima se vrtoglavom brzinom hitalo ka mestima “na kojima ste morali biti zapaženi“. Ovaj stil vremenom postaje sinonim za dnevnu varijantu sportske elegancije visoke klase, čiji su se predstavnici ovako odevali u trenucima dokolice (posete nadmetanjima u polu, kriketu ili golfu, tradicionalne trke osmeraca, teniski turnir u Vimbldonu, posete porodičnom zamku).

Korišćenje panama šešira uz sve ostalo bio je znak socijalnog statusa, uverenja da sve što čovek poseduje i koristi, makar se to odnosilo i na jedan neobavezni odlazak izvan grada, mora biti najboljeg kvaliteta, jer samo će se na taj način očitovati ukus i klasni položaj njihovog vlasnika. Još je krajem 18. veka visoka klasa jasno izražavala svoju izdvojenost kroz otpor prema onome što je industrijski proizvedeno. Novom ukusu više su odgovarale stvari fine, ručne izrade. Više klase su ih veoma brzo prihvatile kao obeležje društvene ekskluzivnosti, i potvrdu da njihovi predstavnici nemaju nikakve veze sa industrijskim procesima, koji su zapravo bili osnovni izvor njihovog bogatstva.

Uz redovno održavanje, panama šešir mogao je ostati nepromenjen više decenija. Mnogima je ovo delovalo kao običan reklamni trik proizvođača, sve dok nisu videli originalne primerke ovih šešira izložene u luksuznim prodavnicama svetskih metropola. Naime, jedan pravi panama šešir u modnim salonima na njujorškoj Petoj aveniji košta i do 1.000 dolara. Kažu da oni koji žele da priušte kvalitetan šešir po jeftinijoj ceni, moraju da odu u Ekvador. Uostalom turisti koji posete ovu lepu zemlju uzbudljivih pejzaža, retko se vraćaju u svoje domovine bez panama šešira kao suvenira.

Između dva svetska rata dolazi do ponovnog uspostavljanja bogatstva i ukusa, a privrženost sportskoj eleganciji i nošenju panama šešira sve se više vezuje za stil života visoke klase. Njena putanja polazila je od samog rođenja već zacrtanom linijom. Prvo dadilja i zasebna dečija soba, onda privatna škola, potom odlazak na Oksford ili Kembriy, gde je ugled porodice pokrivao sve mladićke ludorije. Nakon školovanja, muškarac je iz svog ofisa ili banke u Sitiju odlazio na ručak u mir nekog yentlmenskog kluba, pio brendi i pušio turski ili viryinija duvan, dok je žena provodila vreme u kupovinama po londonskom Vest Endu, ili priređivala kućne čajanke, na kojima se svaka dama držala ustaljenog pravila da joj “izgled melanholične, zamišljene osobe lepo stoji“.

Sve što je pripadalo tom svetu bilo je već jasno određeno - kuća u otmenom kvartu, krojač u Sevil Rou, ili krojačica koja ne šije ni za kog drugog. Ova se tradicija nastavila i u modernoj Britaniji, gde kraljevski grb na određenoj radnji označava mesto gde članovi kraljevske porodice kupuju cipele, šešire, lovačke puške ili deteryent. Oni koji ovom svetu nisu pripadali kao, na primer, Oskar Vajld ili Noel Kauard, izricali su na njegov račun britke primedbe - Vajld u svojim komadima s kraja 19. veka („Važno je zvati se Ernest”) i duhovitim opaskama (kada lov opisuje kao „neizrecivo koje vija nejestivo”), a Kauard u svojim parodičnim pesmama iz dvadesetih i tridesetih godina 20. veka.

 

Siniša Kovačević