Панама шешир - не само за спортску елеганцију високе класе

Међутим, једна друга мање позната историјска неправда још увек није исправљена - панама шешир, иначе најскупљи и најпознатији производ од сламе, није из Панаме него из Еквадора. И данас се на готово исти начин, како су то некада радили стари мајстори, прави у овој јужноамеричкој земљи.

Историју овог модела шешира није лако утврдити. Модни прегледи помињу га као незаобилазни део у типологији чувених „покривала“ за главу, поред италијанског борсалина, љупког жирадо шешира, цилиндра, полуцилиндра, шлема у колонијал стилу, модела “а ла Индијана Џонс“.    

Сматра се да су средином 19. века белосветски ловци на злато, који су у том делу света трагали за Елдорадом, увек на глави имали бели шешир. Пошто су већи део времена проводили на отвореном, њима су лагани светли шешири били од велике користи. Отпорни на сунце и на кишу, они су због густог ткања могли да послуже и као посуда за воду. Историјски извори наводе да су овакве „капе„ локални Индијанци користили одвајкада, а онда су их у 17. веку прихватили и шпански освајачи.

Доцније су постали заштитни знак пустолова, а много година касније почели су да заузимају значајно место у орманима помодара. Пошто су ови шешири произведени у Еквадору, били транспортовани бродовима преко Панаме у цео свет, у Европи су их грешком прозвали „панама шеширима„.  До експанзије овог модела долази на светској изложби у Паризу, када „шешир од сламеног материјала„ постаје модна сензација, а врло брзо и заштитни знак високе класе.

Популарности панама шешира ишло је на руку што су од половине 19. века почели да се јављају други модели који су се користили уместо цилиндра, чему је допринео и проналазак машине за израду филца (1848). Од седме деценије, када је усавршен начин за шивење тврђе сламе, почели су да се израђују шешири са равним ободом и плитком, пљоснатом калотом и свиленом траком. Носили су се у граду током летњих месеци, а њиховој популаризацији умногоме су допринели уметници - аустријски комичар Жирарди (отуда код нас и искварени изговор “жирадо“) и Морис Шевалије. Од почетка 20. века, “панаме“ су имале облик филцаних шешира по узору на оне из 80-их година 19. века.

Начин израде

Панама шешир се прави од сламе од које се плету обични шешири. Ова слама није она коју познајемо са наших простора (суве стабљике житарица), него се добија од листова палми, званих „токиље”, које расту на једном полуострву западно од најпознатије еквадорске луке Гвајакила. Наиме, сламари („пахероси”) секу листове и чешљају их до корена. Затим их кувају, после чега се у пушницама уз помоћ вулканског сумпора одвија бељење. Овај процес је неопходан да би готови панама шешири могли да буду бели, јер само такви могу да нађу место у елитним продавницама Лондона, Париза и Мадрида.       

Струкови дуги један метар, избељени и припремљени за плетење, железницом се пребацују у област Анда. Плетењем шешира могу да се баве само жене изузетно вештих прстију. Рад почиње од центра, око којег се плету концентрични кругови. Када се плетење заврши, призвод долази у руке главног мајстора, који алаткама (дрвени калуп, пегла на жар) даје коначни облик шеширу. Мајстор на крају ставља траку, најчешће од црне свиле или платна. Цео поступак се одвија у складу са старим правилима производње, с тим што се у новије време користе замене за неке токсичне супстанце.

Поједини модели, као што су жирадо или панама постају саставни део стилова као што су kolеy стил и пош стил. Порекло термина пош (посх) знамење је једног другачијег доба - доба прекоокеанских бродова и луксузних путовања, вила изван града и угланцаних аутомобила којима се вртоглавом брзином хитало ка местима “на којима сте морали бити запажени“. Овај стил временом постаје синоним за дневну варијанту спортске елеганције високе класе, чији су се представници овако одевали у тренуцима доколице (посете надметањима у полу, крикету или голфу, традиционалне трке осмераца, тениски турнир у Вимблдону, посете породичном замку).

Коришћење панама шешира уз све остало био је знак социјалног статуса, уверења да све што човек поседује и користи, макар се то односило и на један необавезни одлазак изван града, мора бити најбољег квалитета, јер само ће се на тај начин очитовати укус и класни положај њиховог власника. Још је крајем 18. века висока класа јасно изражавала своју издвојеност кроз отпор према ономе што је индустријски произведено. Новом укусу више су одговарале ствари фине, ручне израде. Више класе су их веома брзо прихватиле као обележје друштвене ексклузивности, и потврду да њихови представници немају никакве везе са индустријским процесима, који су заправо били основни извор њиховог богатства.

Уз редовно одржавање, панама шешир могао је остати непромењен више деценија. Многима је ово деловало као обичан рекламни трик произвођача, све док нису видели оригиналне примерке ових шешира изложене у луксузним продавницама светских метропола. Наиме, један прави панама шешир у модним салонима на њујоршкој Петој авенији кошта и до 1.000 долара. Кажу да они који желе да приуште квалитетан шешир по јефтинијој цени, морају да оду у Еквадор. Уосталом туристи који посете ову лепу земљу узбудљивих пејзажа, ретко се враћају у своје домовине без панама шешира као сувенира.

Између два светска рата долази до поновног успостављања богатства и укуса, а приврженост спортској елеганцији и ношењу панама шешира све се више везује за стил живота високе класе. Њена путања полазила је од самог рођења већ зацртаном линијом. Прво дадиља и засебна дечија соба, онда приватна школа, потом одлазак на Оксфорд или Kеmbriy, где је углед породице покривао све младићке лудорије. Након школовања, мушкарац је из свог офиса или банке у Ситију одлазио на ручак у мир неког yеntlmеnskog клуба, пио бренди и пушио турски или viryinija дуван, док је жена проводила време у куповинама по лондонском Вест Енду, или приређивала кућне чајанке, на којима се свака дама држала устаљеног правила да јој “изглед меланхоличне, замишљене особе лепо стоји“.

Све што је припадало том свету било је већ јасно одређено - кућа у отменом кварту, кројач у Севил Роу, или кројачица која не шије ни за ког другог. Ова се традиција наставила и у модерној Британији, где краљевски грб на одређеној радњи означава место где чланови краљевске породице купују ципеле, шешире, ловачке пушке или dеtеryеnt. Они који овом свету нису припадали као, на пример, Оскар Вајлд или Ноел Кауард, изрицали су на његов рачун бритке примедбе - Вајлд у својим комадима с краја 19. века („Важно је звати се Ернест”) и духовитим опаскама (када лов описује као „неизрециво које вија нејестиво”), а Кауард у својим пародичним песмама из двадесетих и тридесетих година 20. века.

 

Синиша Ковачевић