Ninine mustre: Prijatelji Tibetanci
O njima odavno nameravam da pišem. Oni su moji dobri drugari koji će uskoro da postanu punoletni. Zapravo, oni su stari nekoliko hiljada godina, ali u jedan od svojih dragocenih i plodonosnih života krenuli su sa mnom, i od tada je prošlo skoro osamnaest godina.
Za sve to vreme, desilo se tek nekoliko puta da se ne sretnemo. A družimo se svakoga jutra, kada se probudim. Ne traje dugo, svega desetak minuta, ali bez toga, nijedan moj dan ne bi bio ni iz daleka tako dobar. Ima ih pet i zovu se „Tibetanci“.
To su vežbe koje podstiču organizam da se vrati u sopstveni balans, da se energije pokrenu, da prorade sve žlezde kako treba i da se telo pripremi za sve napore koji ga u danu čekaju, ili još važnije, za svo nekretanje kojem je u modernim uslovima života najviše izloženo. Za ove vežbe saznala sam od prijatelja i odmah dobro proučila knjigu Petera Keldera u kojoj se objašnjava kako se rade i kakvo im je dejstvo na organizam i psihu čoveka. Pored jasnih fizičkih pokazatelja da mi se zdravlje menja na bolje, već tokom prvih nekoliko nedelja primetila sam promene u sopstvenom raspoloženju i u ponašanju.
Sve je počelo da se menja. Dok sam stigla do maksimalnog broja ponavljanja svake vežbe, a do tog broja 21 se stiže za deset nedelja, osećala sam se sasvim drugačije. Toliko drugačije, da evo do dana današnjeg uživam u vežbanju svakoga jutra i nemam nameru da odustanem od svojih drugara Tibetanaca. Nakon dugog niza godina traganja za nekom aktivnošću koja mi neće biti previše naporna, niti mi oduzimati mnogo vremena, za koju mi nije potreban nikakav novac niti poseban prostor ili oprema za vežbanje, ja sam u Tibetancima pronašla spas. Te su jednostavne vežbe istezanja tako dobro osmišljene da vremenom svako, ali baš svako može da ih radi. Ako dosledno prati precizna uputstva i lagano napreduje, osetiće vrlo brzo promene na svim nivoima svoga bića.
Ako ne prati uputstva, ne znam šta može da se desi, ali budući da su vežbe vrlo moćne i psihički i fizički, ne verujem da će biti prijatno iskustvo. Bilo je primera da ljudi uvereni u svoju fizičku spremnost, ne rade vežbe u početku polako kako je sugerisano, pa su se dešavala razna istegnuća, nagle promene raspoloženja i još koješta. Pametnjakovići! A trebalo je samo pratiti uputstvo i raditi polako. Tibetanci su jako dobri drugari, ali samo ako ih poštuješ onako kako je rečeno.
Mi smo ljudi stvoreni tako da se krećemo, a sve manje to činimo i ko zna u šta ćemo da se pretvorimo ako ovako nastavimo. Ja sam se obezbedila protiv toga ko zna čega i poznajem mnogo ljudi koji su učinili to isto. Jedina mana ovih vežbi je ta što ukoliko imate obe ruke i noge, ne postoji izgovor da ih ne radite. Nije potrebno ništa osim volje da se nešto učini za sebe, a to je u današnjim okolnostima odgovornost koju ne želi svako da preuzme. Radije ćemo da se žalimo nego da sami preduzmemo ono što možemo. Dajte šansu „Tibetancima“ i otkrijte šta za deset minuta dnevno može da učini prava pomoć prijatelja.
Nina Martinović Armbruster
