Ninine mustre: Briganje
Na svom putu u potrazi za lepšim i ispunjenijim životom, često se spotaknem na brige. Lepo napredujem, hodam uspravno i sigurno i onda ođednom, izgleda kao niotkuda, stvori se neki kamen na koji se spotaknem.
Tako meni brige izgledaju. Kao kamenje na ravnom putu. Veći deo života bio mi je ispunjen brigama, a moram da priznam da mi se i sada, pojave na putu, češće nego što bih to volela. Zato ovom prilikom istražujem tu temu.
Reč „briga“ obično povezujem sa majkom, ne samo sa svojom pokojnom majkom koja je stvarno mnogo i stalno nešto brinula, nego sa svim majkama. Kao da je briga ugrađena u svakodnevni tok misli svake majke. Ponekad mi se učini da osećaj brige nadjačava i osećaj ljubavi i nežnosti i sve druge osećaje karakteristične za majčinski odnos prema deci. Kao da je majkama neko usadio da osećaj brige stavljaju na prvo mesto, ispred svih drugih osećaja. Kao da ih to još više učvršćuje u ulozi majki i kao da ako su manje zabrinute, manje su majke. Razgovarala sam sa ponekom majkom o temi brige i sve su mi objasnile da je to sasvim prirodno osećanje i da se protiv toga ništa ne može. A meni se ipak čini da se osećaj brige javlja tamo gde nedostaje osećaj poverenja. Ako se brinemo da beba neće imati dovoljno mleka, to znači da nemamo poverenja u svoje kapacitete ili u svoje sposobnosti da joj mleko obezbedimo. Ako se brinemo da dete neće dobiti dobre ocene, to znači da nemamo poverenja u njegove sposobnosti i pamet koje mu mi nismo dovoljno pomogli da razvije. Ako se bojimo da će poći nekom stranputicom, to opet znači da nemamo poverenja u svoje vaspitanje kojim smo ga odgajali. Rekla bih zato da briga o drugome nejčešće dolazi iz nedostatka poverenja u sopstvene vrednosti i sposobnosti. Više puta sam se uverila da kada sa punim poverenjem prepustim životu da mi donese ono što je za mene najbolje, to se stvarno i desi. Dolaze mi u život sve neki korisni događaji iz kojih nešto učim, zbog kojih napredujem, ili koji me jako raduju. A kada me uhvati neki nespokoj pa počnem da brinem unapred, stvorim sama sebi veliku tenziju i često vrlo zakomplikujem čitavu situaciju. Briga u meni stvara napetost, vrlo često i razdražljivost, a ti osećaji baš i nisu neka dobra osnova za izvršenje bilo kojeg zadatka koji život pred mene postavi. Desi se naravno i da se život odvija tako da uvidim u nekom trenutku da je briga bila bezrazložna, ali ti uvidi obično dođu već kada sam se dobrano nasekirala, iznervirala i namučila da postignem nešto što sam namerila.
Nasuprot tome, kada se sa poverenjem u život prepustim onome što mi donosi, sve se odvija glatko i uz veliko zadovoljstvo, često izgleda kao da se sve dešava „samo od sebe“. U tim trenucima shvatam ideju da je život jedna igra i da je moj zadatak da se igram, a gde ste videli da su oni koji se igraju zabrinuti? Što više u igri uživamo, manje razloga za brigu imamo. Deca retko brinu, jer deca dobro znaju: sve je dobro, dogod se igraju. Bolje da se igram, nego da brigam.
Nina Martinović