Нинине мустре: Пријатељи Тибетанци
О њима одавно намеравам да пишем. Они су моји добри другари који ће ускоро да постану пунолетни. Заправо, они су стари неколико хиљада година, али у један од својих драгоцених и плодоносних живота кренули су са мном, и од тада је прошло скоро осамнаест година.
За све то време, десило се тек неколико пута да се не сретнемо. А дружимо се свакога јутра, када се пробудим. Не траје дуго, свега десетак минута, али без тога, ниједан мој дан не би био ни из далека тако добар. Има их пет и зову се „Тибетанци“.
То су вежбе које подстичу организам да се врати у сопствени баланс, да се енергије покрену, да прораде све жлезде како треба и да се тело припреми за све напоре који га у дану чекају, или још важније, за сво некретање којем је у модерним условима живота највише изложено. За ове вежбе сазнала сам од пријатеља и одмах добро проучила књигу Петера Келдера у којој се објашњава како се раде и какво им је дејство на организам и психу човека. Поред јасних физичких показатеља да ми се здравље мења на боље, већ током првих неколико недеља приметила сам промене у сопственом расположењу и у понашању.
Све је почело да се мења. Док сам стигла до максималног броја понављања сваке вежбе, а до тог броја 21 се стиже за десет недеља, осећала сам се сасвим другачије. Толико другачије, да ево до дана данашњег уживам у вежбању свакога јутра и немам намеру да одустанем од својих другара Тибетанаца. Након дугог низа година трагања за неком активношћу која ми неће бити превише напорна, нити ми одузимати много времена, за коју ми није потребан никакав новац нити посебан простор или опрема за вежбање, ја сам у Тибетанцима пронашла спас. Те су једноставне вежбе истезања тако добро осмишљене да временом свако, али баш свако може да их ради. Ако доследно прати прецизна упутства и лагано напредује, осетиће врло брзо промене на свим нивоима свога бића.
Ако не прати упутства, не знам шта може да се деси, али будући да су вежбе врло моћне и психички и физички, не верујем да ће бити пријатно искуство. Било је примера да људи уверени у своју физичку спремност, не раде вежбе у почетку полако како је сугерисано, па су се дешавала разна истегнућа, нагле промене расположења и још којешта. Паметњаковићи! А требало је само пратити упутство и радити полако. Тибетанци су јако добри другари, али само ако их поштујеш онако како је речено.
Ми смо људи створени тако да се крећемо, а све мање то чинимо и ко зна у шта ћемо да се претворимо ако овако наставимо. Ја сам се обезбедила против тога ко зна чега и познајем много људи који су учинили то исто. Једина мана ових вежби је та што уколико имате обе руке и ноге, не постоји изговор да их не радите. Није потребно ништа осим воље да се нешто учини за себе, а то је у данашњим околностима одговорност коју не жели свако да преузме. Радије ћемо да се жалимо него да сами предузмемо оно што можемо. Дајте шансу „Тибетанцима“ и откријте шта за десет минута дневно може да учини права помоћ пријатеља.
Нина Мартиновић Армбрустер
