Ninine mustre: Disko miš
NOVI SAD: Zaljubila sam se u njega na prvi pogled. Baš takvog sam ga zamišljala: da bude zgodan, da me raduje, da bude efikasan, da dobro funkcioniše i ako je moguće, da svetli!
I na takvog sam naletela u jednoj sasvim običnoj radnji. Stajao je tamo nekako skromno i stidljivo, a opet malčice i ponosno, kao da je znao kakav sam mu zadatak namenila. Na mom tada novom radnom mestu, trebalo je da mi pomogne da moj lap-top bolje funkcioniše. I tako je počelo. Ljudi oko mene bili su skeptični. Delovao im je previše sitan i osetljiv. „Neće ti dugo trajati“, bila je najčešće izgovarana sumnja. A nekima je bio i previše detinjast i nekako suviše rozikast. A meni je on bio najdraži kompjuterski miš na svetu!
Imam običaj da se vežem za neke sitnice koje mi znače. Često im dajem i imena. Iako znam da vezivanje za materijalne stvari nije mudro, što su sitnije i naizgled bezazlenije, ja im pridajem veći značaj i imam sa njima neki poseban odnos. Mislila sam da će to vremenom proći, ali ta detinja crta mog karaktera snažno odoleva mojim godinama. Tako sam se vezala za svog „disko miša“ (pridev sam prisvojila od svog kuma koji sve što svetli, u šali zove „disko“). Taj je miš stvarno bio nešto posebno. U kakvom god raspoloženju da sam bila kada bih stigla na posao, on kad zasvetli, sve se oko mene, pa i u meni veselo zasija. Bio je bele boje, sa iscrtanim roza cvetićima i srcem na kojem je pisalo „ljubav“ na engleskom, a svetlost mu je bila plave boje. Cirkus! Disko cirkus! Čak je i zvuk njegovih klikova bio nekako veselo mekši od drugih miševa sa kojima sam imala prilike da sarađujem. Imao je tanucni kabel kojim se vezivao na računar, a koji je pri tom još mogao da se razmotava i zamotava zahvaljujući malom mehanizmu. Taj je mehanizam pobuđivao najviše podozrenja. Bio je sumnjivo osetljiv i po mišljenju mojih kolega, slaba tačka uređaja, što se pokazalo kao tačno. Vrlo brzo se taj mehanizam zaglavio, ali jedan ga je kolega vešto popravio tako što ga je uklonio. Godine su prolazile, a miš je dobro radio, osim što bi povremeno kašljucnuo, kao onda kada su se odlepile gume protiv proklizavanja sa strane, ali i to se brzo rešilo jednostavnim zahvatom nanošenja super lepka.
Duže od deset godina trajala je ta naša idila. Deset godina! A onda je miš počeo da pokazuje znake dotrajalosti. I dalje je veselo svetleo, ali bi se često uspavao i na komande je sve ređe reagovao. Kabel se sav iskrzao, više nisam uspevala ni da mu povratim belu boju koliko god da sam ga nežno čistila, a kada je već počeo jako da me usporava u radu, donela sam odluku da se pozdravimo. Napravila sam mali ritual i glasno mu se zahvalila (iz iskustva znam da je veoma moćno kada se na nečemu zahvalim, umesto da se rastužim) i zatim ga nežno spustila u korpu. Sve je to bilo šaljivo i bezazleno, osim zahvalnosti. Sa njom se nikada ne šalim, rado je spominjem i duboko osećam. Ništa u životu, pa ni disko miš, nije isuviše sitno da u životu izazove radost. Zato je najmanje što mogu da učinim, da izrazim iskrenu zahvalnost.
Nina Martinović Armbruster
