Ninine mustre: Posmatrač
Dva ogromna jablana stoje ispred dvorišta kuće mog detinjstva i neprekidno pričaju mudre, životne priče sa jasnim i veoma važnim porukama.
Daleko nadvisuju svako stablo u svom širem okruženju. I po najmirnijem, toplom, letnjem danu, njihove krošnje trepere i stvaraju osećaj osvežavajućih vazdušnih strujanja. Na toj visini, uvek ih ima. Mogla bih, baš kao i moj otac, satima da ih posmatram i uživam u prizoru. Kada je nebo vedro, njegovo plavetnilo još snažnije ističe sićušne pokrete u krošnji koja se vremenom pretvara u nemirno more bezbrojnih listića što plešu na vetru. Dok oni tako pričaju svoje priče, moje je samo da se udobno smestim na dvorištu i opušteno dopustim da poruke stignu do moje svesti.
Oduvek je bilo i biće ljudi koji imaju poseban odnos sa životinjama i biljkama, od onih koji umeju da umire uznemirene konje, da ućutkaju razdražene pse, ili da pomaze divlje zečeve, do onih koji pevaju i pričaju biljkama, pa im baš sve što zasade uspeva i buja. Takve ljude obično smatramo čudacima, iz prikrajka se diveći njihovom daru, ali javno to ne priznajemo. Verujem da je tako samo zato što smo svesni da su nam ti darovi svima dati, ali nemamo poverenja, volje ili vremena da ih malo istražimo, da im se predamo i da počnemo da ih koristimo. Linija manjeg otpora, ta kraljica zaustavljanja ličnog razvoja, crta granice opšte prihvaćenih normi ponašanja, ne bi li smo se svi glatko uklopili u kalupe koje smo sami sebi napravili zbog straha od različitosti, od neodobravanja i od neprihvaćenosti. A čim se malo pređe granica, vidi se da smo svi jednaki u toj svojoj različitosti i da samo ispoljavanjem sopstvene jedinstvenosti, možemo neometano da rastemo i doprinesemo ljudskoj zajednici. Kada se povremeno oslobodim straha od nametnutih normi, kada se opustim i umirim u sopstvenoj tišini, tada počinje smisleno posmatranje. Posmatram jablanove i otvorena sam za njihove poruke. A njihove su poruke uvek poučne. To što im se krošnja talasa i po mirnom danu, uči me da je mirovanje samo privid. Sve se uvek pomera i kreće i koliko god da mi se čini da mi je život u nekom zastoju, to je samo pitanje na šta sam trenutno obratila pažnju i iz koje perspektive posmatram događaje. Kada svoju pažnju usmerim malo više, tada bar malčice proširim vidike i slika koju vidim, značajno se menja. Svaki trenutak ima svoj smisao i sve ima veze jedno sa drugim. Potrebno je samo da budem svesni posmatrač.
Od nedavno, kada negde čekam u redu, ne prekraćujem vreme gutajući u glavnom besmislene poruke koje me napadaju iz telefona, sa raznih društvenih mreža, nego zamislim ta dva jablana i „posmatram“ poruke koje mi šalju. Kao što su jablanovi simboli ravnice, za mene su simboli života koji živim. Iako se fizički ne dodiruju, oni se treperenjem miluju i tako mi poručuju da kroz pažljivo i svesno posmatranje, mogu da otkrijem velike istine naoko nevidljive.
Nina Martinović Armbruster