Нинине мустре: Диско миш

И на таквог сам налетела у једној сасвим обичној радњи. Стајао је тамо некако скромно и стидљиво, а опет малчице и поносно, као да је знао какав сам му задатак наменила. На мом тада новом радном месту, требало је да ми помогне да мој лап-топ боље функционише. И тако је почело. Људи око мене били су скептични. Деловао им је превише ситан и осетљив. „Неће ти дуго трајати“, била је најчешће изговарана сумња. А некима је био и превише детињаст и некако сувише розикаст. А мени је он био најдражи компјутерски миш на свету!

Имам обичај да се вежем за неке ситнице које ми значе. Често им дајем и имена. Иако знам да везивање за материјалне ствари није мудро, што су ситније и наизглед безазленије, ја им придајем већи значај и имам са њима неки посебан однос. Мислила сам да ће то временом проћи, али та детиња црта мог карактера снажно одолева мојим годинама. Тако сам се везала за свог „диско миша“ (придев сам присвојила од свог кума који све што светли, у шали зове „диско“). Тај је миш стварно био нешто посебно. У каквом год расположењу да сам била када бих стигла на посао, он кад засветли, све се око мене, па и у мени весело засија. Био је беле боје, са исцртаним роза цветићима и срцем на којем је писало „љубав“ на енглеском, а светлост му је била плаве боје. Циркус! Диско циркус! Чак је и звук његових кликова био некако весело мекши од других мишева са којима сам имала прилике да сарађујем. Имао је тануцни кабел којим се везивао на рачунар, а који је при том још могао да се размотава и замотава захваљујући малом механизму. Тај је механизам побуђивао највише подозрења. Био је сумњиво осетљив и по мишљењу мојих колега, слаба тачка уређаја, што се показало као тачно. Врло брзо се тај механизам заглавио, али један га је колега вешто поправио тако што га је уклонио. Године су пролазиле, а миш је добро радио, осим што би повремено кашљуцнуо, као онда када су се одлепиле гуме против проклизавања са стране, али и то се брзо решило једноставним захватом наношења супер лепка.

Дуже од десет година трајала је та наша идила. Десет година! А онда је миш почео да показује знаке дотрајалости. И даље је весело светлео, али би се често успавао и на команде је све ређе реаговао. Кабел се сав искрзао, више нисам успевала ни да му повратим белу боју колико год да сам га нежно чистила, а када је већ почео јако да ме успорава у раду, донела сам одлуку да се поздравимо. Направила сам мали ритуал и гласно му се захвалила (из искуства знам да је веома моћно када се на нечему захвалим, уместо да се растужим) и затим га нежно спустила у корпу. Све је то било шаљиво и безазлено, осим захвалности. Са њом се никада не шалим, радо је спомињем и дубоко осећам. Ништа у животу, па ни диско миш, није исувише ситно да у животу изазове радост. Зато је најмање што могу да учиним, да изразим искрену захвалност.    

Нина Мартиновић Армбрустер

нinamartinovic.com