РОМАНТИКА НА УЛИЦАМА, ХЛАДНОЋА У ПОГЛЕДИМА Друга страна Париза

Ако још нисте посетили овај величанствени европски град, пропустили сте право богатство културних и историјских знаменитости. Од Ајфелове куле, Лувра и Тријумфалне капије, па све до чаробних тргова и уличица, сваки кутак Париза носи причу, дух прошлих времена и обећање незаборавних тренутака.

Ипак, чим поменете Париз, многи ће рећи: "Диван је, али прљав." Истина је да у мање познатим квартовима, које туристи ређе посећују, можете наићи на нешто мање гламурозне призоре. Али, зар путујемо да бисмо проверавали чистоћу споредних улица? Вероватно не.

С друге стране, они који су већ крочили на париско тло често деле и приче које кваре чаролију. Конобари који вас одмере чим изустите реч на страном језику, рецепционери који својим понашањем јасно показују да бисте им боље учинили да нисте ни дошли, или таксисти који нервозно реагују на најобичнији захтев, све су то искуства која остављају горак укус.

Зашто Парижани остављају такав утисак, није то новина. Још је Фјодор Михајлович Достојевски у "Коцкару" кроз лик маркиза Де Гријеа осликао хладноћу и надменост које су вековима везиване за француски карактер. Његова критика није била случајна, већ одраз већ укорењеног утиска о француском друштву.

Кроз историју и књижевност, Париз је слављен због своје лепоте, али истовремено је примећивана та особена дистанца на лицима многих његових становника.

Може ли такво понашање покварити целокупан доживљај? Нажалост, да.

Нико не жели да му, приликом уласка у ресторан, дају до знања да није добродошао ако не поручи одмах. Нико не жели да га конобар самоиницијативно присиљава на бакшиш, нити да буде изложен непримереном понашању само зато што је платио кешом. И сигурно нико не очекује да за новац који оставља доживи ниподаштавање или презир.

Јер кад путујемо, сви тражимо исто, осмех, срдачност и онај мали знак да смо добродошли.

Париз ће вас несумњиво очарати архитектуром и шармом, али хоће ли вас освојити топлином људи? То питање остаје отворено. Можда је највећа иронија у томе што град који свету дарује песме о љубави, попут "Ла вие ен росе", често сам заборави да посматра своје посетиоце кроз ружичасте наочаре.

На крају, висина кула и богатство музеја нису оно што остаје у срцу. Остаје осећај који сте понели са собом кад се светла Париза угасе. А то срце, ма колико споља било очаравајуће, понекад уме да буде сувише хладно за оне који су у њега дошли пуни снова.