Razglednice s Islanda (1): Zemlja gde je sve za nijansu drugačije

Na Islandu već par stotina godina više ne postoje prave šume i rastinje je kržljavo, nisko i retko, a zemlja crvenkasta. Zapravo, sve je za nijansu drugačije nego drugde u Evropi, gotovo kao u njenom iskrivljenom odrazu – retke vrbe izvan grada izgledaju kao žbunje a ne drveće, zemlja u Rejkjaviku, iako suva, toliko je meka da cipele tonu suviše duboko, nebo je u zalazak drugačije boje, a zbog geografske  širine  sumrak, čini se, traje večno. Dok se avion spušta u čudnu bezbojnu pustinju, sa sredine ostrva u nebo se diže ogromni stub pare i oblaka koji se pri vrhu rascvetava u oluju koja izgleda kao da ju je prizvao Odin ili Tor.

Na Islandu je sve pomalo lokalno, i to na dobar način; momak i devojka koji prodaju karte za autous na Keflaviku, oboje u pletenim yemperima, ponašaju se opušteno kao da su u maloj mesnoj prodavnici a ne na međunarodnoj vazdušnoj luci. U supermarketu u centru grada prodavačica sedi na pultu i klati nogama dok naplaćuje račun. Nepoznati ljudi se ponekad javljaju na ulici jedni drugima (možda i zato što je ljudi na ostrvu uopšte vrlo malo).

Čini se da pripovedanje na Islandu izrasta iz pejzaža, i to onako usput - izvan grada, naročito između Keflavika i Rejkjavika, širi se crvenkasta pustinja mahovine po kojoj je posuto sitno izlomljeno kamenje. U zamućenim senkama uvek prigušenog svetla na Islandu oblici kamenja pred umornim očima neosetno se pretvaraju u patuljke, omiljene likove domaćih legendi.

Rejkjavik je razuđen, sa jedva oko dvesta hiljada stanovnika, koji čine dve trećine ukupnog stanovništva Islanda. Uveče se grad se često učini sasvim fantomski. Prozori kuća su bez zavesa, kako je to već običaj u severnoj Evropi, ali iza osvetljenih stakala u sobama se ne vidi niko, kao što gotovo nikog nema na pustim ulicama u predvečerje u Rejkjaviku. Kapije svih kuća, čak i onih u centru grada su odškrinute, i bacaju duge senke u prazna dvorišta u čudno osvetljen sumrak koji je, čini se, zaista večan.

Dan koji je neuobičajeno prijatan u gradu (bar tako govore meštani dok se u jaknama sunčaju na klupama), već na par kilometara od obale pretvara se u košmar udara oštrog vetra, i ledene vode koja, čini se dopire odasvud; iz olovnog neba, sa teških tamnih talasa, horizontalno i vertikalno. Iako je početak maja, na sebi imam zimsku jaknu, čizme, debeli nepropusni skafander kakve su svima podelili na brodu, vunenu kapu, i kapuljaču. Pokazuju nam tamne senke kitova kako se dižu iz morske pene u zalivu, ali ih je teško fotografisati; vetar toliko duva, talasi su nemirni, a paluba tako klizava, da je glupo puštati ogradu broda za još jednu fotku.

Nastasja Pisarev