Разгледнице с Исланда (1): Земља где је све за нијансу другачије
Док авион слеће на Кефлавик, једини међународни аеродром на Исланду, поглед кроз прозор више личи на снимке Марса него на било које место на земљи.
На Исланду већ пар стотина година више не постоје праве шуме и растиње је кржљаво, ниско и ретко, а земља црвенкаста. Заправо, све је за нијансу другачије него другде у Европи, готово као у њеном искривљеном одразу – ретке врбе изван града изгледају као жбуње а не дрвеће, земља у Рејкјавику, иако сува, толико је мека да ципеле тону сувише дубоко, небо је у залазак другачије боје, а због географске ширине сумрак, чини се, траје вечно. Док се авион спушта у чудну безбојну пустињу, са средине острва у небо се диже огромни стуб паре и облака који се при врху расцветава у олују која изгледа као да ју је призвао Один или Тор.
На Исланду је све помало локално, и то на добар начин; момак и девојка који продају карте за аутоус на Кефлавику, обоје у плетеним yеmpеrima, понашају се опуштено као да су у малој месној продавници а не на међународној ваздушној луци. У супермаркету у центру града продавачица седи на пулту и клати ногама док наплаћује рачун. Непознати људи се понекад јављају на улици једни другима (можда и зато што је људи на острву уопште врло мало).
Чини се да приповедање на Исланду израста из пејзажа, и то онако успут - изван града, нарочито између Кефлавика и Рејкјавика, шири се црвенкаста пустиња маховине по којој је посуто ситно изломљено камење. У замућеним сенкама увек пригушеног светла на Исланду облици камења пред уморним очима неосетно се претварају у патуљке, омиљене ликове домаћих легенди.
Рејкјавик је разуђен, са једва око двеста хиљада становника, који чине две трећине укупног становништва Исланда. Увече се град се често учини сасвим фантомски. Прозори кућа су без завеса, како је то већ обичај у северној Европи, али иза осветљених стакала у собама се не види нико, као што готово никог нема на пустим улицама у предвечерје у Рејкјавику. Капије свих кућа, чак и оних у центру града су одшкринуте, и бацају дуге сенке у празна дворишта у чудно осветљен сумрак који је, чини се, заиста вечан.
Дан који је неуобичајено пријатан у граду (бар тако говоре мештани док се у јакнама сунчају на клупама), већ на пар километара од обале претвара се у кошмар удара оштрог ветра, и ледене воде која, чини се допире одасвуд; из оловног неба, са тешких тамних таласа, хоризонтално и вертикално. Иако је почетак маја, на себи имам зимску јакну, чизме, дебели непропусни скафандер какве су свима поделили на броду, вунену капу, и капуљачу. Показују нам тамне сенке китова како се дижу из морске пене у заливу, али их је тешко фотографисати; ветар толико дува, таласи су немирни, а палуба тако клизава, да је глупо пуштати ограду брода за још једну фотку.
Настасја Писарев