Na „Nananinom salašu” između Bezdana i Bačkog Monoštora VIKEND LUFTERAJ KOD BLAŽENKE I GORANA BERONJE

Nananin salaš, na obodu Specijalnog rezervata prirode „Gornje Podunavlje” nije jedan od onih fensi, numerički šifrovanih salaša, pa ako vam je do mondenskog provoda pogrešićete ako ga odaberete, ali ako (još uvek) može da vas dirne posvećenost životu u skladu sa prirodom, međusobna odanost, ljubav prema životinjama i skromna, ali bezgranična gostoljubivost, na pravom ste mestu. Prilika je da uživate u miru i tišini, sami ili sa celom porodicom, naučite kako se spravljaju domaći rezanci, peče hleb, nahrane koze, pilići i ostale domaće fauna, a za uživanje neće biti uskraćeni ni ljubitelji dobrog yeza, jer osim Blaženkinih umešnih ruku, Goranovo enciklopedijsko poznavanje muzike ali i instrumentalistička virtuoznost ne ostavlja nikog ravnodušnim.

A sve je počelo pre kojih desetak godine kad je mladi bračni par Beronja kovao planove o budućnosti koja je bila vezana isključivo za Goranov rodni Novi Sad, gde su studirali i upoznali se, zavoleli i odlučili da provedu ostatak zajedničkog života. Ali život šeret, odveo ih je na drugu stranu pre svega zarad srpskoj burazerskoj ekonomiji koja i dalje dozvoljava hohštaplerima, „stambenim investitorima”, da varaju pošten svet nameran da sa nekom crkavicom dođe do svog komada raja nad glavom.

I čekajući već epski obećane kvadrate potkrovlja na Limanu (ili beše Detelinari, zaboraviše i Beronje) prepuče kolan svečevoj kobili, odučiše se Goran i Blaženka od penjanja na „investitorsko” uže, i rešiše da, mada skoz urbani tipovi, sreću potraže na drugoj strani, kakvom salašu. Ali i da je kraj kakve vode. I gde bi kocka zakotrljana srpskim novovekim besmislom završila pod tim uslovima, ako ne na deliću sveta kartografiji znanom kao Bezdan. Onkraj je Sombora, drevne gospodske varoši koje je i Novom Sadu kadgod županijska stolica bio, na puškomet od moćnog Dunava i obodu srpskog Amazona, Gornjeg Podunavlja. Baciše se Beronje na potragu koja ih brzo navede na salaš na samom ulazu u Bezdan, kad se iz konačno gustih poplavnih šuma monoštorskih izlaz nađe. Završiše posao brzo, jer ni sad se Srbadija ne pretrže od povratka na dedovinu, pa sve češće bački salaši i bez krovova plavo nebo nad panonskim beskrajem gledaju, čekajući vredne paorske ruke koji će im slavu vratiti. Njihov salaš, zatečen odavno neviđenim entuzijazmom i čovekoljubljem, ni ne upitah zašto baš tako nazvan, Nananin, možda nije pao u paorske (jer ni jedno od njih seljački bekgraund nema), ali definitivno u sudbinski određene vredne ruke, iz kojih je ubrzo pojavila nova balkanska čudotvorna delicija, koziji sir „Bezdanski blu”, po kojoj su Beronje i postale poznate javnosti. Po definciji tvrdi sir sa plemenitim plesnima, na gastronomsku ekskluzivu nesvikao čovek bi rekao sličan kamemberu, sa „Nananinog salaša” ne kupuje se u maniru „daj sine jedno po‘ kile”, već pod rukama kuvara sa nekoliko Mišelinovih zvezdica „Bezdanski plavi” završava, u restoranima od čijih cena običnog čoveka vertigo hvata.

Ništa tehnološki Beronje ne taje, recept je na internetu, ali kunst je valjda u ljubavi ugrađenoj u malene kolutiće super tvrdog sira koji je tim bolji što je stariji i čija tek mrvica, uz iole bolje vino, čakre otvara tamo gde ih ni Sidarta Gautama, po prosvetljenju Buda, nije zamišljao.

Salaš do koga se, u kišno doba, stiže i sto metara dugim kaljavim atarskim putem, nije samo ishod kozijeg sira koji dovodi u teška iskušenja kreativnost vrhunskih gastronoma i izbezumljuje nepca gostiju elitnih restorana, već i mesto gde ste uvek dobrodošli ako vas privlači netaknuta priroda i život vredan življenja u skladu sa njom.Valjda su zato, osim našeg sveta, postali „meta” i svetskih ekoloških globtrotera koji se na dvotočkašima zapute Pandunavskom biciklističkom stazom i obavezno svrate do ovog simpatičnog para ne bi li bar na dan-dva „napunili baterije” u okruženju koja odiše nepatvorenim gostoprimstvom, ljubavlju prema prirodi, životu, bližnjem svom...

Milić Miljenović