NA KRAJ SELA... MODERNA MEHANA Zanat kao osmanska zaostavština u našim krajevima
Na trenutak sam zamislila šta znači reč „mehandžija”, dok sam u moru istraživanja starih zanata naletela baš nju.
Zaintrigirana, u pretraživaču pametnog „Gugla”, saznala sam da su se tako, u davno doba Kneževine Srbije, zvali nekadašnji ugostitelji, a mehani su bila mesta u kojima je prva zanatska delatnost bila orijentisana na pružanje usluga, a ne na proizvodnju, kao što je to bio slučaj kod ostalih zanata.
Mehanski zanat zaživeo je za vreme viševekovne vladavine Osmanskog carstva, a po utemeljenim pričama, usluge su tada bile dostupne samo muslimasnkom stanovništvu. Bila su to mesta za divan, gde se narod mogao družiti pretežno uz kafu i čaj. Fascinirala me činjenica da kafana u stvari predstavlja osmansku zaostavštinu, iako je od izvornog oblika do danas pretrpela razne promene, u skladu sa potrebama i potražnjama kroz istoriju i evoluciju naroda. Ni slutila nisam da ću tokom obilazaka prirodnih ambijenata, u kojima počivaju ostaci srednjevekovnih utvrđenja, prolazeći kroz Bogutovac, baš sesti da predahnem i nešto prezalogajim u kafani „Kod Mira”, koja baštini tradiciju mehandžija unazad nekoliko generacija, još od 1826. godine.
U želji da saznam nešto više o samoj istoriji mehanskog zanata na ovim prostorima, jedan od vlasnika kafane Predrag Matović sa osmehom mi govori da ima toliko istorije, da ni sam nije siguran čega će sve setiti ovako „na prepad” jedne znatiželjne novinarke iz Novog Sada.
– Po pričama naših prethodnika i predaka, znamo da je kafana nastala 1826. godine. To nam ukazuje prvi nađeni pisani dokument, s obzirom na to da se u to vreme nisu radili popisi, niti su se oporezovanja radila na način na koji se danas radi. Nije naša porodica baš od tada vlasnik, naime, posedujemo dokument iz Narodnog muzeja, o porezu koji je Sima Marković, u mestu Donja Lopatnica za ovo platio šest groša za pola godine, i takođe znamo da je prvi popis u Srbiji urađen 1831. godine, a izveo ga je Miloš Obrenović. Pokušavam inače da dođem do dokumenata i još informacija iz turskih teftera, jer su oni ažurno vodili podatke o naplati poreza. Znamo da su se pre nas, još dve generacije bavile ovim poslom, Ilija i Milan. Oni su držali kafanu na istom ovom mestu, ali u manjoj zgradi – rekao nam je naš domaćin, dodavši da uz njega posao vodi i njegov brat Dejan.
Kafana je građena po uzoru na turske hanove, kaže Predrag, jer se tada ukazala potreba za dočekom i prihvatom karavana koji su vodili put Šapca i Dubrovnika. Znaju takođe da je most prolazio pored kafane do 1959, kada je naišla velika poplava i odnela ga. Kafana inače ima izvornu gradnju, zidana je od kamena vađenog iz reke, a Peđa kaže da su to saznali kada su otvorili gornju zonu. Zato se tokom adatacija njih dvojica trude da održe njenu autentičnost i izvornost, što je mnogo teže nego srušiti sve i izgraditi nov objekat, složila su se braća Matović.
A s puta kad se gleda, objekat je obrastao biljkom koja liči na petolisni bršljen, a u unutrašnjosti objekta, kao u vremeplovu. Stari predmeti koji podsećaju na pređašnji život poređani su sa stilom i ukusom, a karirani crveno – beli stolnjaci daju prostoru stari duh kafane iz prošlosti.
– Za par godina kafana ulazi u dva veka postojanja, a posao se onda i danas sigurno razlikuje, u smislu ponude koja je bila u kafani. Ono što znamo jeste činjenica da je za turske hanove bilo potrebno da ima dve pomoćne prostorije za smeštaj gostiju koji su dolazili da odmore, a postojala je i štala za odmor životinja. I tada se služila hrana za goste i sigurno je bilo na meniju ribe iz reke, od pastrmke, do potočara i soma. Moja pokojna baba ima slike sa plovkama iz dvorišta, te pretpostavljamo da se onomad u kafani od hrane služilo sve što se gajilo, od ovaca i koza, patki plovki, pa sve do pilića. A danas su tu jela sa roštilja uz ostalu ponudu. Iz priča znam da je deda u vreme kada nisu postojali frižideri, napravio veliku ledaru. To je bilo pre oko 80 godina. Zimi se išlo na Ibar i vadio se led koji se koristio za te svrhe, a leti ga je prodavao kolegi u Kraljevu. Sa druge strane, u velike bačve, stavljala su se mesa u masti, te se tako ono moglo čuvati da se ne pokvari neko određeno vreme u tim ledarama – priča mehandžija, naglasivši kako ne voli da kaže da je to restoran, već se drži tradicije da je njihova zaostavština ipak kafana, samo prilagođena aktuelnim uslovima i potražnji gostiju.
Vodeći kroz istoriju, Predrag kaže da je na tom mestu gde je kafana, nekada bio štab kraljeve vojske, za vreme Prvog svetskog rata. I za vreme Drugog svetskog rata, Nemci su ostavili svoj trag prolazeći ovim prostorima.
– Kroz istoriju smo bili domaćinska porodica, nezavisni od svega. Nismo bili ni u četnicima, a ni u partizanima. Deda je bio u zarobljeništvu za vreme Drugog svetskog rata, a kada se vratio 1947. godine, kafana je radila. Onda smo došli u vladavinu komunizma, kada je kafana nacionalizovana, a deda je kao njen vlasnik, s obzirom na novonastalu situaciju, morao da radi kod „drugih vlasnika”. U to vreme, kafana je pripala lečilištu Bogutovačke banje. Na kraju je dobio i otkaz, jer nije imao kvalifiklaciju za konobara. To preduzeće je posle propalo, izašli su odavde i ostavili sve ruinirano, a ćale se oženio i morao je nešto da radi, a hteo je da ostane ovde i sačuva dedovinu da ne propadne. Onda je, bez ičega počeo da sređuje, završio je ugostiteljsku školu, otvorio kafanu i počeo da radi od jutra do sutra – prisećaju se braća, Dejan i Peđa Matović.
Slike Mome Kapora
Jednog zimskog popodneva, ušao je čovek i promolio glavu unutra, udahnuo duboko, okrenuo se saputnicima i rekao „ajde, to je ta kafana” – priča Predrag Matović, otkrivši nam da je taj putnik bio niko drugi do Momo Kapor. On je sa pokojnim Peđinim ocem hteo da organizuje i koloniju oslikavanja tikvi, a u njegovu čast, od Momove supruge su kasnije otkupili jednu kolekciju, slika koje se nalaze u sali.
Kao mali, i sami su bili pomalo mehandžije, s obzirom na to da su ocu pomagali oko slaganja pića i drugih lakših poslova, jer u početku i nije bilo puno radnika.
– Jedine smo kafedžije koje mogu da kažu da su rođene u kafani, jer je naše domaćinstvo ono i bilo. Samo nas je staklo delilo od lokala i naših soba, i odrastali smo uz zvuke koji dopiru iznutra, uz mirise i žamore koji daju takvim mestima posebnu draž. Imali smo svoju pekaru, dućan, ledaru, podrum pića, kafanu i vodenicu, u kojoj je deda pre rata proizvodio struju za kafanu i pekaru, a prvi radio je takođe ovde proradio. Imali smo napajanje za svetlo još 1927, a pre toga, po priči predaka, kafana se osvetljavala gasnom lampom, koju smo brat i ja uspeli da nabavimo iz tog perioda, i vratimo na originalno mesto – ponosno će naš domaćin, dodavši da oni danas rade posao u savremenom dobu, ali u staroj zgradi.
Ivana Bakmaz
Projekat „Stari zanati - nova šansa” realizuje Dnevnik Vojvodina press, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.