НА КРАЈ СЕЛА... МОДЕРНА МЕХАНА Занат као османска заоставштина у нашим крајевима
На тренутак сам замислила шта значи реч „механџија”, док сам у мору истраживања старих заната налетела баш њу.
Заинтригирана, у претраживачу паметног „Гугла”, сазнала сам да су се тако, у давно доба Кнежевине Србије, звали некадашњи угоститељи, а механи су била места у којима је прва занатска делатност била оријентисана на пружање услуга, а не на производњу, као што је то био случај код осталих заната.
Механски занат заживео је за време вишевековне владавине Османског царства, а по утемељеним причама, услуге су тада биле доступне само муслимаснком становништву. Била су то места за диван, где се народ могао дружити претежно уз кафу и чај. Фасцинирала ме чињеница да кафана у ствари представља османску заоставштину, иако је од изворног облика до данас претрпела разне промене, у складу са потребама и потражњама кроз историју и еволуцију народа. Ни слутила нисам да ћу током обилазака природних амбијената, у којима почивају остаци средњевековних утврђења, пролазећи кроз Богутовац, баш сести да предахнем и нешто презалогајим у кафани „Код Мира”, која баштини традицију механџија уназад неколико генерација, још од 1826. године.
У жељи да сазнам нешто више о самој историји механског заната на овим просторима, један од власника кафане Предраг Матовић са осмехом ми говори да има толико историје, да ни сам није сигуран чега ће све сетити овако „на препад” једне знатижељне новинарке из Новог Сада.
– По причама наших претходника и предака, знамо да је кафана настала 1826. године. То нам указује први нађени писани документ, с обзиром на то да се у то време нису радили пописи, нити су се опорезовања радила на начин на који се данас ради. Није наша породица баш од тада власник, наиме, поседујемо документ из Народног музеја, о порезу који је Сима Марковић, у месту Доња Лопатница за ово платио шест гроша за пола године, и такође знамо да је први попис у Србији урађен 1831. године, а извео га је Милош Обреновић. Покушавам иначе да дођем до докумената и још информација из турских тефтера, јер су они ажурно водили податке о наплати пореза. Знамо да су се пре нас, још две генерације бавиле овим послом, Илија и Милан. Они су држали кафану на истом овом месту, али у мањој згради – рекао нам је наш домаћин, додавши да уз њега посао води и његов брат Дејан.
Кафана је грађена по узору на турске ханове, каже Предраг, јер се тада указала потреба за дочеком и прихватом каравана који су водили пут Шапца и Дубровника. Знају такође да је мост пролазио поред кафане до 1959, када је наишла велика поплава и однела га. Кафана иначе има изворну градњу, зидана је од камена вађеног из реке, а Пеђа каже да су то сазнали када су отворили горњу зону. Зато се током адатација њих двојица труде да одрже њену аутентичност и изворност, што је много теже него срушити све и изградити нов објекат, сложила су се браћа Матовић.
А с пута кад се гледа, објекат је обрастао биљком која личи на петолисни бршљен, а у унутрашњости објекта, као у времеплову. Стари предмети који подсећају на пређашњи живот поређани су са стилом и укусом, а карирани црвено – бели столњаци дају простору стари дух кафане из прошлости.
– За пар година кафана улази у два века постојања, а посао се онда и данас сигурно разликује, у смислу понуде која је била у кафани. Оно што знамо јесте чињеница да је за турске ханове било потребно да има две помоћне просторије за смештај гостију који су долазили да одморе, а постојала је и штала за одмор животиња. И тада се служила храна за госте и сигурно је било на менију рибе из реке, од пастрмке, до поточара и сома. Моја покојна баба има слике са пловкама из дворишта, те претпостављамо да се ономад у кафани од хране служило све што се гајило, од оваца и коза, патки пловки, па све до пилића. А данас су ту јела са роштиља уз осталу понуду. Из прича знам да је деда у време када нису постојали фрижидери, направио велику ледару. То је било пре око 80 година. Зими се ишло на Ибар и вадио се лед који се користио за те сврхе, а лети га је продавао колеги у Краљеву. Са друге стране, у велике бачве, стављала су се меса у масти, те се тако оно могло чувати да се не поквари неко одређено време у тим ледарама – прича механџија, нагласивши како не воли да каже да је то ресторан, већ се држи традиције да је њихова заоставштина ипак кафана, само прилагођена актуелним условима и потражњи гостију.
Водећи кроз историју, Предраг каже да је на том месту где је кафана, некада био штаб краљеве војске, за време Првог светског рата. И за време Другог светског рата, Немци су оставили свој траг пролазећи овим просторима.
– Кроз историју смо били домаћинска породица, независни од свега. Нисмо били ни у четницима, а ни у партизанима. Деда је био у заробљеништву за време Другог светског рата, а када се вратио 1947. године, кафана је радила. Онда смо дошли у владавину комунизма, када је кафана национализована, а деда је као њен власник, с обзиром на новонасталу ситуацију, морао да ради код „других власника”. У то време, кафана је припала лечилишту Богутовачке бање. На крају је добио и отказ, јер није имао квалификлацију за конобара. То предузеће је после пропало, изашли су одавде и оставили све руинирано, а ћале се оженио и морао је нешто да ради, а хтео је да остане овде и сачува дедовину да не пропадне. Онда је, без ичега почео да сређује, завршио је угоститељску школу, отворио кафану и почео да ради од јутра до сутра – присећају се браћа, Дејан и Пеђа Матовић.
Слике Моме Капора
Једног зимског поподнева, ушао је човек и промолио главу унутра, удахнуо дубоко, окренуо се сапутницима и рекао „ајде, то је та кафана” – прича Предраг Матовић, откривши нам да је тај путник био нико други до Момо Капор. Он је са покојним Пеђиним оцем хтео да организује и колонију осликавања тикви, а у његову част, од Момове супруге су касније откупили једну колекцију, слика које се налазе у сали.
Као мали, и сами су били помало механџије, с обзиром на то да су оцу помагали око слагања пића и других лакших послова, јер у почетку и није било пуно радника.
– Једине смо кафеџије које могу да кажу да су рођене у кафани, јер је наше домаћинство оно и било. Само нас је стакло делило од локала и наших соба, и одрастали смо уз звуке који допиру изнутра, уз мирисе и жаморе који дају таквим местима посебну драж. Имали смо своју пекару, дућан, ледару, подрум пића, кафану и воденицу, у којој је деда пре рата производио струју за кафану и пекару, а први радио је такође овде прорадио. Имали смо напајање за светло још 1927, а пре тога, по причи предака, кафана се осветљавала гасном лампом, коју смо брат и ја успели да набавимо из тог периода, и вратимо на оригинално место – поносно ће наш домаћин, додавши да они данас раде посао у савременом добу, али у старој згради.
Ивана Бакмаз
Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина пресс, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.