(FOTO) OKTOBARSKO KAMPOVANJE BatVan-om PO ISTOČNOJ SRBIJI (2. DEO) O onome što preživiš možeš i da pričaš
Kada se upustite u avanturu zvanu „oktobarsko kampovanje kombijem”, to znači da sve što ste mislili da znate o takvom načinu putovanja, ali i o sebi, nalazi se na potpuno novom ispitu. Još ako sve začinite čistom improvizacijom, e onda baš treba da budete maher da vas ništa ne iznenadi i ne ugasi ushićenje koje ste spakovali pre svega ostalog...
Čak ni kad vebasto iz nepoznatog razloga zakaže i ostavi vas na cedilu na minusu uz dunavsku vodurinu međ’ maglovitim planinama. Ili kad se najednom pred vas prostru putevi koje kao da niko nije popravljao još od Turaka...
Ipak, da se ne lažemo, sve to je skoro potpuno nebitno kad vas oktobar počasti savršenim vremenom (preko dana), a Srbija obgrli svojim bogatstvima za koje niste ni znali da ih ima.
Tako nam je treći dan počeo u zagrljaju oblaka, nastavio se kratkom posetom tvrđavi Fetislam i Kladovu (u kom smo čitavu ranojutarnju večnost među otvorenim „roštiljarnicama” tražili pekaru), da bismo se, najzad siti, uputili ka najboljem danu celog kampovanja!
Njeno visočanstvo – reka Vratna – sa svojim manastirom u podnožju i impozantnim kamenim mostovima, iliti prerastima, iliti kapijama, do kojih se stiže provlačenjem kroz pozlaćenu hrastovu šumu, isključivo uzbrdo, pa onda strmoglavo nizbrdo. Nad hramom, skroz gore desno visoko, nalazi se i metalni krst do kog se može doći uz pomoć štapa i kanapa (bukvalno), a odakle se pružaju zavodljivi talasi načičkanog drveća koji izviruju iz oštrih stena koje je priroda baš tako nasadila. A nad našim glavama obleću jata brbljivih vrana čiji smeh, kao iz Hičkokovih filmova, jezivo odzvanja kotlinom zabačenom boguizanogu.
A kad smo već u blizini – jer kad ste na kampovanju mobilni, nekako se sve nalazi tu negde blizu – za promenu smo pratili Timok kao reku vodilju, svratismo do sela Rogljevo, odnosno njegovom autentičnom delu zvanom Rogljevske pivnice. Vinogradarske kuće koje stameno stoje već više od veka odvode nas u neki sasvim novi ambijent, budući da, naizgled usamljene i isprepletene vinovom lozom i bršljenom, a okićene raštrkanim drvenim skulpturama i buradima, rukunasrce podsećaju na Hobiton ili neko seoce u Irskoj... Ukoliko niste fan pustih i tihih uličica, onda možete da se najavite vlasnicima vinskih podruma i izložbenih prostora da vas dočekaju i ugoste, baš kao što bi to uradili i Hobiti i Irci (doduše, bez piva).
Opijeni lepotom i mirom koji nam je napunio baterije, upustili smo se u zabrinjavajuće turbulentnu plovidbu ozbiljno zapuštenih i skoro potpuno napuštenih delova Borskog i delića Zaječarskog okruga, o čemu možemo pričati jer smo, kao što krilatica nalaže – preživeli! Ali jedva, na momente... Uzan i potpuno devastiran puteljak vodio nas je kroz tunele šipražja i božemesačuvaj kakvih sela (čija imena je i sam taj bog zaboravio), sve dok nam se nisu u daljini predstavile Homoljske planine, na putu do kojih smo, uz Borsko jezero, sad već ugrejani vebastom, proveli treću noć.
Jutro četvrtog dana dočekalo nas je sličnog scenarija kao prethodno– uz maglu koja je igrala valcer nad vodom u kojoj su se okolne šume divile svom odrazu, a po kom su talase pravile lepršave ptice neznane nam vrste. Limanska slanina pržena u kajganoj bila je prava gozba na proplanku gorepomenute planinske vragolice, premda su nam iza leđa tutnjale natovarene kamiončine hrleći ka nekom od brojnih gradilišta u ovom delu lepe nam Srbije. Plan je bio sledeći: da se penzionerski brćnemo u termalnim bazenima Banje Ždrelo, te da vrlo brzinski obiđemo Krupajsko vrelo (koje, ako rotirate sliku za 45 stepeni, pokazuje vam srce i svesrdno širi ljubav), a onda da se uštekamo uz Resavu u Nacionalnom parku „Lisine”, gde smo obišli izvor, a onda i nizvodno zabeležili takozvani „Veliki buk” (vodopad-ić koji ne zna kako u stvari izgleda nešto što je veliko, kao na primer Mala prerast Vratne).
Buđenje uz žubor neumorne Resave, koja nas je ispratila zajedno sa svojim četvoronožnim čupavim čuvarima, poslednji – ujedno i najtužniji – dan kampovanja bio je krunisan posetom manastira Manasija, hrama Svetog Đorđa i mauzoleja dinastije Karađorđević na Oplencu, Karađorđeve crkve i Muzeja, te najzad Aranđelovca u kom smo dočekali prve naznake smiraja dana, koji se, srećom, i nije baš tako brzo završio...
Ali sve skupa jeste proletelo brzom brzinom, prembda BatVan nije jurio brže od dozvoljenog. (Da se razumemo, nije ni hteo.) Zahvalni smo mu što nas ni pred jednom preprekom nije izneverio, ili nedajbože hladnokrvo ostavio. Pa, sad nam ne preostaje ništa drugo nego da planiramo nove izazove i prigrlimo one neplanirane. Jer šta je život no jedno ozbiljno – dobro i loše – kampovanje!
Tekst i foto: Lea Radlovački
