(ФОТО) ОКТОБАРСКО КАМПОВАЊЕ BatVan-ом ПО ИСТОЧНОЈ СРБИЈИ (2. ДЕО) О ономе што преживиш можеш и да причаш
Када се упустите у авантуру звану „октобарско камповање комбијем”, то значи да све што сте мислили да знате о таквом начину путовања, али и о себи, налази се на потпуно новом испиту. Још ако све зачините чистом импровизацијом, е онда баш треба да будете махер да вас ништа не изненади и не угаси усхићење које сте спаковали пре свега осталог...
Чак ни кад вебасто из непознатог разлога закаже и остави вас на цедилу на минусу уз дунавску водурину међ’ магловитим планинама. Или кад се наједном пред вас простру путеви које као да нико није поправљао још од Турака...
Ипак, да се не лажемо, све то је скоро потпуно небитно кад вас октобар почасти савршеним временом (преко дана), а Србија обгрли својим богатствима за које нисте ни знали да их има.
Тако нам је трећи дан почео у загрљају облака, наставио се кратком посетом тврђави Фетислам и Кладову (у ком смо читаву ранојутарњу вечност међу отвореним „роштиљарницама” тражили пекару), да бисмо се, најзад сити, упутили ка најбољем дану целог камповања!
Њено височанство – река Вратна – са својим манастиром у подножју и импозантним каменим мостовима, илити прерастима, илити капијама, до којих се стиже провлачењем кроз позлаћену храстову шуму, искључиво узбрдо, па онда стрмоглаво низбрдо. Над храмом, скроз горе десно високо, налази се и метални крст до ког се може доћи уз помоћ штапа и канапа (буквално), а одакле се пружају заводљиви таласи начичканог дрвећа који извирују из оштрих стена које је природа баш тако насадила. А над нашим главама облећу јата брбљивих врана чији смех, као из Хичкокових филмова, језиво одзвања котлином забаченом богуизаногу.
А кад смо већ у близини – јер кад сте на камповању мобилни, некако се све налази ту негде близу – за промену смо пратили Тимок као реку водиљу, свратисмо до села Рогљево, односно његовом аутентичном делу званом Рогљевске пивнице. Виноградарске куће које стамено стоје већ више од века одводе нас у неки сасвим нови амбијент, будући да, наизглед усамљене и испреплетене виновом лозом и бршљеном, а окићене раштрканим дрвеним скулптурама и бурадима, рукунасрце подсећају на Хобитон или неко сеоце у Ирској... Уколико нисте фан пустих и тихих уличица, онда можете да се најавите власницима винских подрума и изложбених простора да вас дочекају и угосте, баш као што би то урадили и Хобити и Ирци (додуше, без пива).
Опијени лепотом и миром који нам је напунио батерије, упустили смо се у забрињавајуће турбулентну пловидбу озбиљно запуштених и скоро потпуно напуштених делова Борског и делића Зајечарског округа, о чему можемо причати јер смо, као што крилатица налаже – преживели! Али једва, на моменте... Узан и потпуно девастиран путељак водио нас је кроз тунеле шипражја и божемесачувај каквих села (чија имена је и сам тај бог заборавио), све док нам се нису у даљини представиле Хомољске планине, на путу до којих смо, уз Борско језеро, сад већ угрејани вебастом, провели трећу ноћ.
Јутро четвртог дана дочекало нас је сличног сценарија као претходно– уз маглу која је играла валцер над водом у којој су се околне шуме дивиле свом одразу, а по ком су таласе правиле лепршаве птице незнане нам врсте. Лиманска сланина пржена у кајганој била је права гозба на пропланку горепоменуте планинске враголице, премда су нам иза леђа тутњале натоварене камиончине хрлећи ка неком од бројних градилишта у овом делу лепе нам Србије. План је био следећи: да се пензионерски брћнемо у термалним базенима Бање Ждрело, те да врло брзински обиђемо Крупајско врело (које, ако ротирате слику за 45 степени, показује вам срце и свесрдно шири љубав), а онда да се уштекамо уз Ресаву у Националном парку „Лисине”, где смо обишли извор, а онда и низводно забележили такозвани „Велики бук” (водопад-ић који не зна како у ствари изгледа нешто што је велико, као на пример Мала прераст Вратне).
Буђење уз жубор неуморне Ресаве, која нас је испратила заједно са својим четвороножним чупавим чуварима, последњи – уједно и најтужнији – дан камповања био је крунисан посетом манастира Манасија, храма Светог Ђорђа и маузолеја династије Карађорђевић на Опленцу, Карађорђеве цркве и Музеја, те најзад Аранђеловца у ком смо дочекали прве назнаке смираја дана, који се, срећом, и није баш тако брзо завршио...
Али све скупа јесте пролетело брзом брзином, прембда BatVan није јурио брже од дозвољеног. (Да се разумемо, није ни хтео.) Захвални смо му што нас ни пред једном препреком није изневерио, или недајбоже хладнокрво оставио. Па, сад нам не преостаје ништа друго него да планирамо нове изазове и пригрлимо оне непланиране. Јер шта је живот но једно озбиљно – добро и лоше – камповање!
Текст и фото: Леа Радловачки
