Gde Dunav ljubi oblake
(FOTO) OKTOBARSKO KAMPOVANJE PO ISTOČNOJ SRBIJI (1. DEO) Od Ramske tvrđave do Lepenskog vira, PUTOVANJE između istorije i prirode
Bio je obećavajuće lep dan, a pred nama oktobarsko kampovanje.U Titelu, prvom usputnom stajalištu, i na kaldrmi i pod krošnjama, nedeljno podne zvonilo je s crkve, a sve podmilimbogom etiketirano je natpisima „nedelja neradna”, osim Jacine picerije u centru varoši.
A na obali, iliti plaži koja je to i bila do kraja leta, četiri „palme” za Bačku, Tisu, Banat i Begej, ko prave petokrake namiguše, pomno prate dođoške senke, dok jedan alas strpljivo čeka da ga žena zove na ručak.
Nakon atipičnog nedeljnog doručka, beli „kombajn” BatVan probijao se kroz guste dimne zavese koje su nicale iz okolnih banatskih njiva, a Dunav, koji smo maločas prelazili na samom polasku iz Srema, najednom se stvorio širi i ogoljeniji, prepun masivnih plutajućih „tetrisa”, kao dostojanstveni viševekovni čuvar smederevske lepotice – tvrđave. A pored, usred pletenice klasike, socijalizma i savremenog kakogodgazvali stila, čuči Karađorđev dud, dok nas je na samo nekoliko raskrsnica odatle čekala živabila tetka „Linda”.
Truckali smo se sumnjivim putem od betonskih ploča, kao po šinama, pa kroz sam centar Požarevca i gomile bogtepitajkakvih sela do našeg konačnog odredišta za prvi dan – Ramske tvrđave. Uplovljavamo unutar zidina naše domaćice, kad i skela koja je po poslednji put pristigla iz južnog Banata, a sa koje smo dočekali „Srbijance” što se vraćaju s posla iz Bele Crkve ili Vršca. Na parkingu s pogledom od milion tona na Kostolac, tik između renovirane nekretnine iz druge polovine 15. veka s jedne strane i osmoletke preobučene u muzej, u kom mesto đaka nepomično obitavaju voštane Madame Ramisso figure, a koji nosi ime po svojoj Beloj pčeli – Ramskoj tvrđavi, čekalo nas je prvo noćenje izmiksano detonacijama iz daljina, finim šuštanjem vebasta (grejalice na dizel) i škripom kamenčića pod točkovima usputnih prolaznika. Dok se ženski mozak celu noć pitao da li se i ljuljaške na usamljenom dečjem igralištu njišu na vetru pred očima beskonačnih zvezda „smijalica”, muški je jednim okom motrio na termostat i pratio svaki njegov „šuš”, dok nije prebrojao prva tri.
Prohladno rano jutro dočekalo nas je kratkim dogovaranjem oko narednih stanica, toplom kafom i polaskom ka Srebrnom jezeru. Još po jedna kafa (jer kako to na kampovanju može da bude loša ideja), šetkanje po suvoj i praznoj plaži pod izgrađenim nakazama, nekoliko poziranja i obiman doručak uz jogurt (jer kako to tek na kampovanju može da bude loša ideja), nakon čega smo se uputili ka Golubačkoj tvrđavi, koja nas je, za promenu, dočekala s natpisom „ponedeljak neradan”. Ploveći uz Dunav, tamo gde ga granica najuže stišće, pronalazimo neobičan štek – napušteni Adventure Hub Camp gde kadrovi bivaju sve bolji! Napuštene barakice, nanizane kao ruske bakice, ovih dana baš i nisu navikle na nenajavljenu posetu...
A glavnim putem, nešto dalje desno, naiđosmo na selo Dobra – nešto što se ne sreće po našim vojvođanskim krajevima. Izazovno je u nekoliko redova opisati taj suživot prirode i sve njene dece: skromnih kućica i bogatih okućnica, bezimenog potoka, nekoliko načičkanih plastova sena, meštanke koja izviruje iz šipražja dok oko nje skakuću koze, jata vrcavih pataka i ponositih gusaka, šume našminkane u jesenje boje, ali evo, sve smo naveli, pa vi zamišljajte...
Sveže saniran magistralni putić vodio nas je kroz tunele do pogleda koji je podsećao na tipični jadranski zaliv, a onda do Lepenskog vira da se podsetimo odakle smo krenuli. Civilizacijski. Efektno izrežiran film o pronalasku neočekivanog arheološkog blaga – ostataka najstarijeg sedelačkog naselja u Evropi – navodi na razmišljanje kako se ovih dana nomadski način života ponovo vraća u modu... Pentranje i provlačenje do hotela „Lepenski vir” – spomenika socijalizma i Pandorine kutije sećanja – otvorilo je apetite, pa je tako naša sledeća destinacija postala – večera! Ponovo neki štek, ovog puta kod Golubinja, iza dečjih terena, gde dva najmedenija napuštena četvoronožna stražara dočekuju nepozvane bučne goste, izlećući iz kartonske kućice od mikrotalasne. Pod saletlom, kraj stola i klupa, kamenog roštilja i bezimenog izvora, usledilo je još nepozvanog društva s nekoliko neobaveznih čavrljanja, a usput i žvakanja kobasica iz vatre (prethodno iz „Linde”) i pregovori s prebrojavanjima tunela do čuvene „dvocevke” (u čije smo postojanje ozbiljno počeli da sumnjamo), koji nas dovedoše do (ne)vidikovca najmrklijeg pogleda.
Nije nam bilo svejedno, pa smo jednoglasno odlučili da prenoćište pozajmimo od dunavske obale pod Tekijom. Tražeći najbolje mesto, BatVan-om smo usput „sklopili” sedelački suncobran od gvožđa i nesalomive oštre trske – borba iz koje je „kombajn” izašao s ožiljkom na desnom obrazu, al’ pobednički sijajući iznutra – ukopali se u šljunak izmešan sa sitnim i krupnim smećem, i u vrećama, bez grejanja (što je misterija koja je druge noći oba mozga držala na ivici sna), nekako odbrojavali smrznute sate do pred zoru. Zoru koja nas je, tog trećeg dana kampovanja, dočekala u zagrljaju gustih oblaka i uspavanog Dunava, koji nam je jasno prenosio nevidljiva čavrljanja nerazumljive nam braće Rumuna.
To je bila samo uvertira u sve ono što tek sledi...
Tekst i foto: Lea Radlovački