(FOTO) „DNEVNIK” U LISABONU (3): GRAD KOCKICA I PLOČICA Tamo gde reka ljubi okean, i još dalje

Za majušnim stolom vučemo prstima po mapama i kujemo plan – kako da iskoristimo maksimum – i to u zadnji momenat, što je dodatni začin našem putovanju. (Ma šta sad ako nešto i propustimo, svakako se mora opet doći.) Neprestano proveravamo vreme, tog najgoreg neprijatelja svakog putovanja, koje nam je, iz nekog razloga, baš išlo naruku. Ne šalim se.

Za razliku od povratka u hotel prethodne večeri, ovog jutra nas čeka spuštanje Avenijom nekog njihovog admirala Rajsa, na jasnom prepodnevnom suncu koje nam našu ulicu prikazuje pod sasvim novim svetlom. Ponedeljak je. Trotoari su fakat čistiji, manje je „lokalaca”, više je turista. Bar mislim. Iskreno, teško je nekad razaznati ko im je starosedelac, ko „dođoš”, ko se primio, a ko je tu samo usput.

Dakle, uputile smo se ka obali i brodiću koji će nas odvesti do Belem (poznate vam već) kule, odakle planiramo da dobrano prepešačimo jedan delić grada i stignemo na narandžastu Hop on – Hop off liniju za Kaškaiš. Petnaestak minuta spuštanja ubrzo je zamenilo dvadesetak minuta penjanja uzbrdo (zaista uzbrdo), jer (ravna) mapa pokazuje da je baš to najkraći put do „terminala” na vodi. Pauzu pravimo u suvenirnici usput, a zatim, shvativši da ćemo prerano stići, odlučujemo se na dužu rutu i, ispostavlja se, težu, ali i lepšu. Na doku C čekamo brodić, stiže, ukrcavamo se, s vode fotkam lisabonsku Trijumfalnu kapiju, dok vetruština uzburkava plovidbu. Prolazimo ispod impozantnog spomenika Isusa Hrista (iliti Hesusa, koji je, pominjala sam vam ga, rađen po uzoru na onaj iz Rija), a onda tik ispod crvenog mosta „25. april” (rađen po uzoru na onaj iz San Franciska – Golden gejt, premda je i taj crven, a ne zlatan), te prilazimo Muzeju otkrića (kasnije ću vam ispričati šta sam u njemu otkrila) i najzad Belem kuli, kod koje se iskrcavamo. Nešto razmišljam, Lisabon ima takvu ponudu da nema potrebe posle njega ići u Dubai, Pariz, Rio de Žaneiro, pa ni u San Francisko. Putovanje se i te kako isplatilo!

Sat počinje da igra u svoju korist, ali ne predajemo se, te hitamo ka stanici za Kaškaiš koja je, od svih dotadašnjih pešačkih ruta, valjda iz inata, postala najduža, a nije se tako činila. Baš nije. Još je i sunce nešto upeklo, premda su i dalje savršena 24 stepena. Ne pitajte kako smo stigle i kako smo se sporazumele da smo na pravoj stanici, pride niko ne zna da li nam je bus prošao ili će tek stići. Već pomalo zadihanu od jurcanja i sekiracije, najviše me je iscrpeo taj pokušaj razgovora sa drugim turistima. Verujem da sam za tih nekoliko desetina sekundi izgubila više kalorija nego za proteklih dvadesetak minuta.

Nekim čudom, autobus stiže, deluje da zapravo kasni, neka, hvala mu, penjemo se na sprat i počinjemo da dišemo i – odmaramo se. Jer put do Kaškaiša i Atlantskog okeana, koji planiramo da dotaknemo, traje nešto više od sat vremena. S leve strane reka se pretvara u nepregledno plavetnilo išarano talasima koji udaraju u stene i peskovite obale, pune kupača koji se mahom samo sunčaju na plaži, dok se s desne strane nižu vile s bazenčićima, palme, borovi, cvetne puzavice, parkovi... Stižemo do najdalje tačke putovanja, nešto izvan samog Kaškaiša, gde mini-sahara preovladava pejzažem na obali Atlantika, uz čije ivice zabavu nalaze samo surferi. Vraćamo se u gradić gde bus pravi pauzu od sat i po (Jesi li pitala kad kreće? Jesam. Jesi li sigurna da je rekao za sat i po? Jesam. Aj, pitaj ga opet, za svaki slučaj) i nas dve šetamo do „centra” i ušuškane plažice, gde rešavamo da se svaka umoči koliko sme. (Voda je toliko ledena da bi samo Vim Hof u njoj uživao!) Nekoliko ufotkanih kadrova u vodi, dosta je, sad imamo i dokaz da smo je pipnule, a onda brišemo s plaže u potrazi za... Za „šta ćemo preostalih sat vremena raditi?”. Još uvek vlažnih stopala nailazimo na štandić prepun načičkanih ananasa, za kojim simpatična prodavačica poziva „prelepe ljude” da kupe pinja-koladu sa alkoholom ili bez, uz šareni kišobrančić (za koji nisam znala da je još uvek u modi). Uzimamo jedan, bezalkoholni, sedamo na klupu pored i kreće novi foto-sešn. Možda je voda prehladna, ali zato scenografija „gori”! Uz glupiranciju prođe nekakako vreme, odlazimo do stanice, ukrcavamo se u bus i povratak, kako to uvek biva, prolazi za tren oka!

Sat pokazuje takav „protok” vremena da je gre’ta ne iskoristiti ga, ali energetske baterije su nam u tamnonarandžastoj nijansi, a nema smisla propustiti od grada više nego što se mora. I tako silazimo na stanici u blizini onog Muzeja otkrića, u koji s radošću ulazim, ali s neviđenim razočaranjem izlazim, što je jedino što sam otkrila u tom (samo spolja) velelepnom zdanju. Ne bih vam prepričavala taj doživljaj, verujem da bi se tretirao kao politički nekorektan, a i, iskreno, ne proživljava mi se ponovo to... iskustvo!

„U blizini” se pak nalazi nešto što se zove LX Factory i ne bivam svesna o čemu se tačno radi dok donde nismo stigle. Najzad, u nekom trenutku... Naizgled podseća na novosadsku Kinesku četvrt, ali, naravno, u evropskom maniru i predstavlja industrijalizacijski kutak iskorišćen na maksimalno atraktivan način za kakvim 21. vek vapi. Nekadašnji hangari pretvoreni su u mejnstrim lokale – kafiće, restorane, hostele, suvenirnice i – jednu ogromnu knjižaru (najveću u kojoj sam ikad bila), koja ide nekoliko spratova u visinu, krajnje jednostavno uređena i prepuna knjiga isključivo na portugalskom jeziku. Iako nisam kupila nijednu, ovo Mamino iznenađenje vredelo je svakog žulja i graške znoja!

Sad smo već blizu jednoj stanici crvene linije, pa neka nas samo odvede nekud blizu centra, lako ćemo se spustiti do čuvenog trga od kog smo, sad već vidno iscrpljene, krenule ka hotelu.

Mrak se neočekivano brzo uvukao u Lisabon, a naše krajnje odredište za Dan Drugi – bar sad kad motam film unazad – bilo je bliže nego ikad.

Tekst i foto: Lea Radlovački