(FOTO) DNEVNIK U LISABONU (2): GRAD KOCKICA I PLOČICA Zalazak na licima šarenih fasada

Pa čak ni sve te njihove uzbrdo-nizbrdo ulice nisu strašne jer uz „klaj-klaj” tempo i te kako može fino da se nadiše i, ono što je najbitnije, ne preznoji.

Još kad naiđete na početnu stanicu čuvenih Hop on – Hop off autobusa i za 50 evra po (odrasloj) osobi imate pravo da se vozate na svim linijama kad i koliko hoćete, e, onda ste kao turista osvojili lutriju! Jer, verujte, ne postoji bolji način da se tako detaljno upoznate sa nekim gradom u kom ste prvi put, a nemate sve vreme ovog sveta da mu se posvetite. Elem... U tu cenu je uključeno šest linija – pet autobuskih (s tim da vas jedna vodi van grada, do Kaškaiša) i jedna brodska.

Tog prvog dana odlučile smo se za crvenu (Belem) i plavu (Orijent) rutu. Obe traju oko dva sata, naravno bez silazaka, a imaju ukupno 20, odnosno 14 stajališta. Najpre sedamo na crvenu liniju koja nas spušta Avenijom slobode, a odmah potom njome vraća ka početnoj stanici, ali umesto da se autobus uparkira, na svu sreću, skreće u jugozapadni deo grada, baš ka Belem kuli. Vozajući nas cik-cak po gradu, zavlačile smo se u uzane uličice (koje, ispostavilo se kasnije, i nisu toliko uzane kakvih sve ima), brzinski u’vatile neverovatan panoramski pogled na levu stranu grada, a onda se spustile do obale uz koju smo išle do najdalje tačke – srednjovekovne svečane kapije Lisabona, iliti Kule Svetog Vinsenta, iliti Belem kule. Kako nismo planirale da „hop ofujemo” iz autobusa, na dobijenoj mapi s rutama zaokruživale smo stanice koje su nam delovale najinteresantnije i koje bismo volele da obiđemo narednih dana. A kako se tog dana, u nedelju, održavala neka biciklistička trka na Aveniji Indija, kojoj je izgleda prethodilo asfaltiranje, autobusi nisu saobraćali tuda, pa smo se vozale samo paralelnom Avenijom Brazil i tako propustile da skrenemo u Ulicu pomoći (da, to je prevod) i makar zavirimo u Tropsku botaničku baštu.

Nakon skoro dva sata vožnje stižemo na početnu stanicu (kod parka Edvarda VII) i ubrzo presedamo na plavu „Orijent” liniju, koja nas vodi kroz najsavremeniji deo grada, lisabonski 21. vek, pa do jednog od novijih simbola – Tornja Vaska de Game (koji podseća na hotel Burdž el Arab u Dubaiju) – gde odlučujemo da napravimo pauzu od 45 minuta (do sledećeg busa) i fotkamo drugi najduži most u Evropi – Most Vasko de Gama (dugačak nešto više od 17 kilometara). A zatim, oh, iznenađenjima nikad kraja, nailazimo na žičaru, kojom smo se, naravno, provozale u jednom pravcu, taman da stignemo da procunjamo i tim krajem grada pre nego što u’vatimo prevoz za nazad. Kad smo ga najzad dočekale, što je tek priča za sebe, povratak je bio posve neočekivan! Zavlačenje po industrijskoj zoni, jer ne znam kako bih je drugačije opisala, te upoznavanje sa zabačenim ruglom Lisabona, tik uz vodu, pokazalo nam je da i ovaj grad ima mane – ožiljke prošlosti – i krajnje neatraktivne delove, kojima ne bih smela da se prošetam ni usred bela dana, ali u kojima ipak ima ljudi i nekih čudnih lokala/kafića...

Iz plavog autobusa iskačemo ranije, na Trg Martima Moniza (kroz koji smo za tri dana bivstvovanja u Lisabonu prošle bar 20 puta, budući da nam je bio na putu do smeštaja), gde „s nogu” uzimamo klopu „za poneti”, odnosno „za stajati i čekati” žuti tramvaj, jer kako propustiti da se provozamo jednom od glavnih atrakcija i simbola našeg trodnevnog domaćina?! Red za dvadesetosmicu je toliki da ni šest zasebnih kola za pola sata nije moglo da nas primi, pa smo Mama i ja mudro odlučile da uskočimo u prvi sledeći koji stigne, pa makar to bila i dvanaestica! Za razliku od ove moje novosadske koja vodi na Telep, lisabonska nas je sprovela kroz uličice toliko uzane da su pešaci morali da se sklanjaju u vratnice (neki i da uvuku stomak) kako bismo mi privilegovani – za 3,1 evro – prošli na putu do... Ma, kuda god da ide! Međutim, iz tramvaja smo izašle blizu one panorame koju smo u prolazu videle iz „crvenog” busa, tako da smo zalazak sunca, koji nam je premda bio iza leđa, gledale u licima šarenih fasada i tvrđave Svetog Đorđa, nemajući doduše najbolju percepciju šta je sve između nas i istočnog Lisabona.

A onda je usledilo spuštanje strmom Ulicom slave, izbijanje na Trg restauratora (majkemi, tako Gugl prevodi), odakle se upuštamo u sambogzna kakve uličice kojima ođekuju čudne porodične svađe propraćene psovkama (koje verovatno ni Gugl ne bi umeo prevesti), a mrak polako guta grad, vazduh se meša s voćkastim dimom nargila, na površinu izbija sve više onih „sumnjivih morala” i najednom, hotel nam biva sve dalji i dalji. I dalji...

Znate ono kad vas sve stigne – od umora, žuljeva, pune bešike, praznog želuca, konstantne uzbrdice, histeričnog smeha? E, tako smo se dogegale do sobe i najdražeg kreveta pod kojim metro grmi na svakih desetak minuta. A pred nama je tek (već?!) drugi dan lisabovanja...

Tekst i foto: Lea Radlovački