(ФОТО) „ДНЕВНИК” У ЛИСАБОНУ (3): ГРАД КОЦКИЦА И ПЛОЧИЦА Тамо где река љуби океан, и још даље

За мајушним столом вучемо прстима по мапама и кујемо план – како да искористимо максимум – и то у задњи моменат, што је додатни зачин нашем путовању. (Ма шта сад ако нешто и пропустимо, свакако се мора опет доћи.) Непрестано проверавамо време, тог најгорег непријатеља сваког путовања, које нам је, из неког разлога, баш ишло наруку. Не шалим се.

За разлику од повратка у хотел prеthodnе вечери, овог јутра нас чека спуштање Авенијом неког њиховог адмирала Рајса, на јасном преподневном сунцу које нам нашу улицу приказује под сасвим новим светлом. Понедељак је. Тротоари су факат чистији, мање је „локалаца”, више је туриста. Бар мислим. Искрено, тешко је некад разазнати ко им је староседелац, ко „дођош”, ко се примио, а ко је ту само успут.

Дакле, упутиле смо се ка обали и бродићу који ће нас одвести до Белем (познате вам већ) куле, одакле планирамо да добрано препешачимо један делић града и стигнемо на наранџасту Хоп он – Хоп off линију за Кашкаиш. Петнаестак минута спуштања убрзо је заменило двадесетак минута пењања узбрдо (заиста узбрдо), јер (равна) мапа показује да је баш то најкраћи пут до „терминала” на води. Паузу правимо у сувенирници успут, а затим, схвативши да ћемо прерано стићи, одлучујемо се на дужу руту и, испоставља се, тежу, али и лепшу. На доку Ц чекамо бродић, стиже, укрцавамо се, с воде фоткам лисабонску Тријумфалну капију, док ветруштина узбуркава пловидбу. Пролазимо испод импозантног споменика Исуса Христа (илити Хесуса, који је, помињала сам вам га, рађен по узору на онај из Рија), а онда тик испод црвеног моста „25. април” (рађен по узору на онај из Сан Франциска – Голден гејт, премда је и тај црвен, а не златан), те прилазимо Музеју открића (касније ћу вам испричати шта сам у њему открила) и најзад Белем кули, код које се искрцавамо. Нешто размишљам, Лисабон има такву понуду да нема потребе после њега ићи у Дубаи, Париз, Рио де Жанеиро, па ни у Сан Франциско. Путовање се и те како исплатило!

Сат почиње да игра у своју корист, али не предајемо се, те хитамо ка станици за Кашкаиш која је, од свих дотадашњих пешачких рута, ваљда из ината, постала најдужа, а није се тако чинила. Баш није. Још је и сунце нешто упекло, премда су и даље савршена 24 степена. Не питајте како смо стигле и како смо се споразумеле да смо на правој станици, приде нико не зна да ли нам је бус прошао или ће тек стићи. Већ помало задихану од јурцања и секирације, највише ме је исцрпео тај покушај разговора са другим туристима. Верујем да сам за тих неколико десетина секунди изгубила више калорија него за протеклих двадесетак минута.

Неким чудом, аутобус стиже, делује да заправо касни, нека, хвала му, пењемо се на спрат и почињемо да дишемо и – одмарамо се. Јер пут до Кашкаиша и Атлантског океана, који планирамо да дотакнемо, траје нешто више од сат времена. С леве стране река се претвара у непрегледно плаветнило ишарано таласима који ударају у стене и песковите обале, пуне купача који се махом само сунчају на плажи, док се с десне стране нижу виле с базенчићима, палме, борови, цветне пузавице, паркови... Стижемо до најдаље тачке путовања, нешто изван самог Кашкаиша, где мини-сахара преовладава пејзажем на обали Атлантика, уз чије ивице забаву налазе само сурфери. Враћамо се у градић где бус прави паузу од сат и по (Јеси ли питала кад креће? Јесам. Јеси ли сигурна да је рекао за сат и по? Јесам. Ај, питај га опет, за сваки случај) и нас две шетамо до „центра” и ушушкане плажице, где решавамо да се свака умочи колико сме. (Вода је толико ледена да би само Вим Хоф у њој уживао!) Неколико уфотканих кадрова у води, доста је, сад имамо и доказ да смо је пипнуле, а онда бришемо с плаже у потрази за... За „шта ћемо преосталих сат времена радити?”. Још увек влажних стопала наилазимо на штандић препун начичканих ананаса, за којим симпатична продавачица позива „прелепе људе” да купе пиња-коладу са алкохолом или без, уз шарени кишобранчић (за који нисам знала да је још увек у моди). Узимамо један, безалкохолни, седамо на клупу поред и креће нови фото-сешн. Можда је вода прехладна, али зато сценографија „гори”! Уз глупиранцију прође некакако време, одлазимо до станице, укрцавамо се у бус и повратак, како то увек бива, пролази за трен ока!

Сат показује такав „проток” времена да је гре’та не искористити га, али енергетске батерије су нам у тамнонаранџастој нијанси, а нема смисла пропустити од града више него што се мора. И тако силазимо на станици у близини оног Музеја открића, у који с радошћу улазим, али с невиђеним разочарањем излазим, што је једино што сам открила у том (само споља) велелепном здању. Не бих вам препричавала тај доживљај, верујем да би се третирао као политички некоректан, а и, искрено, не проживљава ми се поново то... искуство!

„У близини” се пак налази нешто што се зове LX Factory и не бивам свесна о чему се тачно ради док донде нисмо стигле. Најзад, у неком тренутку... Наизглед подсећа на новосадску Кинеску четврт, али, наравно, у европском маниру и представља индустријализацијски кутак искоришћен на максимално атрактиван начин за каквим 21. век вапи. Некадашњи хангари претворени су у мејнстрим локале – кафиће, ресторане, хостеле, сувенирнице и – једну огромну књижару (највећу у којој сам икад била), која иде неколико спратова у висину, крајње једноставно уређена и препуна књига искључиво на португалском језику. Иако нисам купила ниједну, ово Мамино изненађење вредело је сваког жуља и грашке зноја!

Сад смо већ близу једној станици црвене линије, па нека нас само одведе некуд близу центра, лако ћемо се спустити до чувеног трга од ког смо, сад већ видно исцрпљене, кренуле ка хотелу.

Мрак се неочекивано брзо увукао у Лисабон, а наше крајње одредиште за Дан Други – бар сад кад мотам филм уназад – било је ближе него икад.

Текст и фото: Леа Радловачки