KROZ EVROPU NA DVA TOČKA: ODESA, PARIZ I LISABON Bicikl na trajekt, preko reke pa na plažu

Odgovaram mu u šali da je “nama sve do Save i Dunava - Vojvodina”  ali sam posle okrećući pedale kroz novobeogradske blokove razmišljao o tome kako me drugi percipiraju kao autora serijala “Biciklom kroz Vojvodinu” a da zapravo vožnja bicikla u jednom trenutnom postane životni stil bez kojeg ne možete ni u dnevnoj poslovnoj rutini ali ni na putovanjima. Na “Sokolu” srećem ukupno desetak ljudi koji kombinuju voz i bicikl i većina njih su Rusi ili zaposleni u IT-kompanijama na Novom Beogradu. Sa druge strane, veliki broj evropskih gradova koje sam obišao u proteklih desetak godina - istražio sam upravo na dva točka. Ovo su tri takve priče.

ODESA, JUN 2019.

Grad koji danas, na žalost, gledamo u izveštajima o ratnim razaranjima i stradanjima civila u Ukrajini, posetio sam sa društvom u leto 2019. Put nas je vodio avionom do Bukurešta odakle smo vozom otišli u Kišinjev. Na granici između Rumunije i Moldaviji imali smo prilike da iskusimo ono o čemu su nam pričali nekadašnji putnici vozom za Sovjetski savez. Naime, zbog razlike u širini koloseka na teritorijama koje su pripadale nekadašnjem Ruskom carstvu (1524 mm) i ostatku Evrope (1435 mm) čitava kompozicija bude podinuta i prebačena na drugi stajni trap, onaj koji odgovara širem koloseku. Nakon živopisnog putovanja po Moldaviji i njenoj ocepljenoj pokrajini Pridnjestrovlju - stigli smo u Odesu grad impresivne istorije i arhitekture. Odlučili smo da ga razgledamo biciklima, išli od Potemkinovih stepenica (čuvenim po sceni iz kultnog filma “Oklopnjača Potemkin”) u centru grada na kupanje do plaže Kaleton.

U Odesi sam platio danak nepažnji kada je o biciklima reč. Ušao sam bukvalno na tri minuta u Spaso-preobražensku sabornu crkvu i kada sam izaša, bicikl koji nisam zaključao, iako sam imao katanac za to - nije više bio na mestu na kojem sam ga ostavio. U rent-a-bike servisu ponudili su mi da odemo u policiju i prijavimo krađu, ali ja nisam želeo da zadnji dan ovog (inače sjajnog) putovanja pretvorim u noću moru nalik onoj u filmu “Ludilo” sa Harisonom Fordom. Platio sam kauciju 100 dolara i naučio lekciju - nikada više, ni na sekund, ne ostavljam bicikl otključanim.

PARIZ, MAJ 2021.

U francuskoj prestonici sam sada prvi put nakon pandemije i uočavam kako je nova gradonačelnica Pariza velikodušno prepustila veliki broj saobraćajnih traka u centru grada - biciklistima, predhodno ih oduzevši od automo- bila.

Okrećem pedale uz Senu i nailazim na mesto na kojem je 1997. poginula princeza Dajana. Scena koju smo nedavno imali prilike da gledamo u 6. sezoni serije “The Crown”. Tu se nalazi i plamen koji je identična kopija onog što se nalazi na vrhu Kipa slobode koji je 1889. povodom stogodišnjice svoje revolucije Francuska poklonila SAD. Na ogradi zaljubljeni parovi kače katance sa svojim imenima, verovatno više kao omaž Dajani, Dodiju al Fajedu i njihovoj “zabranjenoj vezi” nego onome što simbolizuje kopija plamena sa Kipa slobode.

Nalazim se sa suprugom Sandrom u Latinskoj četvrti, restoran u kojem smo proteklih petaestak godina uvek jeli omiljeni fondi sa sirom - zatvoren je kao i brojni drugi koji nisu preživeli pandemiju. Nešto dalje, sličan restoran sa isto tako dobrim topljenim sirom i kuvanim puževima. Dok sedimo na terasi, konobarica me upozorava da sklonim novčanik sa stola jer su, kaže, džeparoši postali posebno agresivni zbog “smanjenog obima posla” usled oseke turista od kako je počela pandemija. U Veneciji sam mesec dana ranije sreo gladne galebove i golubove; u Parizu su “gladni” džeparoši. Drastično smanjen broj turista u evropskim metropolama očigledno je narušio tamošnje “eko-sisteme” i poremetio “lance ishrane”. Odličan ručak je zaliven “bordoom” i ja sam spreman za dalje istraživanje Grada svetlosti na dva točka.

LISABON, 2023.

Lisabon je jedan od onih gradova koji nije baš zgodno obilaziti biciklom zbog brdovitog terena levo i desno od centralne avenije da Liberdade. Međutim, ako biciklom idete uz obalu reke Težo i kasnije Atlanskog okeana, imaćete prilike puno toga da vidite - od čuvene Kule Belem do Memorijala Portugalcima pogi- nulim u prekomorskim ratovima. Tu se na 180 tabli nalaze imena preko 9.000 mrtvih. U kapeli unutar Memorijala muški glas neprekidno čita imena poginulih.

Od Belema do Trafarije će vas prebaciti trajekt na koji sam utovario bicikl u želji da se okupam na plaži peščanoj plaži Sao Žoao, na obali okeana sa suprotne strane ušća reke Težo u Atlantik. Ako ste preko leta u Lisabonu, to je najbolje mesto za kupanje a kombinacija bicikl plus trajekt će vam uštedeti vreme zbog ogormnih gužvi na Mostu 25. aprila (Dan Revolucije karanfila 1974). Inače tim mostom nije dozvoljen prelaz pešaka i biciklista pa je trajekt i jedini način ako ste biciklista. Jedno upozorenje zlata vredno - talasi su na tom mestu toliko jaki da vas veoma lako mogu “odvući” na pučinu  tako da se ne udaljavajte previše od obale bez obzira na plivačko umeće.

Robert Čoban