PREČANSKA LEKSIKA Nit smrdi, nit miriši

Čulo mirisa je samo jedno od pomagala da što kompletnije „osetimo” prostor oko sebe. Čovek u korenu nosa ima oko pet miliona nervnih ćelija koje ga obaveštavaju da li je u mirisnom ili kužnom miljeu, neznatno u odnosu na 220 miliona receptora kod dobrog psa tragača, ali smo ipak sposobni da „zapamtimo” čak hiljadu mirisa.

Oštrina čula mirisa je različita, čak se menja i tokom godina, ali je ovih dana svakom postalo vrlo važno da li mu nos – radi! Naime, jedan od najpouzdanijih znakova korone (aratos je bilo!) jeste gubitak čula mirisa. I ukusa. Već su se pojavili, manje-više neukusni, vicevi na tu temu. Tako jedna majka telefonira sinu (drži se preporuke o kontaktu), pa kaže: Ako te matori (otac) zove da se žali da mu nije dobro, nemoj ga uzimati suviše ozbiljno. Ja sam ga „natovarila” brigom. Nešto me je iznervirao pa sam napravila njegovu omiljenu gužvaru sa sirom, ali bez zrna soli. Kad smo je probali, ja sve cokćem hvaleći je, a on – pobledeo. Ali neće priznati da ništa ne oseća!      

Dakle, baš nije dobro kad nešto nit smrdi, nit miriši. Da nos dobije tu krucijalnu ulogu doprinele su neke teorije da korona baš preko nosa osvaja ceo organizam tako što razara encim mirisa ACE-2. Tako su neke poslovice postale užasna istina. Recimo: Vidi matorog kako je kočoperan, a duša mu u nosu! Ili: Ova korona mi se baš popela na vrh nosa!

Zanimljivo je da za prijatniji deo posla koji obavlja nos ravničari imaju mnogo manje reči nego za onaj ružniji. Ako nešto „miriši”, može samo da „lepo miriši” ili vzdravo lepo miriši”. Dakle, cveće, slatko vino, čista soba, šunka, svako dobro skuvano jelo, voćna rakija, nekom i duvan. Istina, Branko Radičević je davno skratio ovaj izraz i rekao da „lipa miri”, što je već tepanje.

Na ličnoj skali prijatnih mirisa, na desetku bih digao miris sveže pečenog hleba (cele pekare); 9. Tek ispeglani veš koji se sušio na mrazu ili krzno mačke po povratku s mraza; 8. lipa, ali u rano jutro; 7. „nivea” ili „solea” u punom autobusu, pa redom do 1. noćna frajla, „šanel 5”, jasmin, matičnjak, ruža, jorgovan…

Smrad pak može da se „prepozna” i pod mnogim drugim izrazima: zadah, vonj, smrdež, saga… Kad vinari kude tuđe vino, kažu „ima neku miru”, dakle miris, ali nepoželjan. No, popiju i njega, potvrđujući staru priču da je i loše vino, kad se pije – dobro. Kad nešto „kandiše”, znači da smrdi, bez obzira na to što je izraz verovatno nastao od reči kandilo, koje baš širi nadaleko prijatan (mnogi tvrde: i lekovit) miris tamjana.

Mesec maj se smatra najmirisnijim, mada ne nosi ime ni po jednom cvetu ili mirišljavoj biljci, kao njegov sused juni, zvani i lipanj. Valjda je u maju vegetacija najsnažnija pa je vazduh pročišćen produktivnošću drveća i trava, tad cvetaju ruža i jasmin, ali miriše i sve drugo. Recimo, jablani oko Đačkog igrališta, čiji pomalo trpki „parfem”, kad ga sretnem na bilo kojem drugom mestu, stvori sećanje na časove fiskulture (i retka takmičenja) na tom kultnom mestu mnogih generacija Novog Sada. Miriše i Dunav u blizini, drugačije, baš na vodu, ali i vrbe.

Nije uvek tako. Pisale novine da Dunav zna i da jako smrdi, kod niskog vodostaja jer ga uneredi kanalizacija, koja prvo zagadi vazduh pa onda vodu, jer u nju pada umesto da se „zagnjuri”. No, Dunav je tu da opere nemar ljudi, množinom i silinom vode i peska da pročisti talase, a košava će provetriti vazduh. Tek da nas podseti na strpljenje jer niko nije umro od smrada a od promaje jeste!

Naučnici pokušavaju, recimo, da rekonstruišu miris bitke kod Vaterloa. Ta me vest podsetila na to da mirisi mogu i da se „čuju”. Kad smo se u vojsci vraćali sa zanimanja a prolazili kraj kuhinje, moj parnjak u koloni Mirko bi šapnuo: Biće dobar ručak. Čuje se pasulj! Kod pasulja je to pomalo dvosmisleno, ali Bosanci kažu da se „čuje” kafa, a najbolje još i rakija!

Smrad je drugačiji na selu nego u gradu. Nekad su nam smrdile štale, najviše svinjci, kočine. Tamo gde su krave, već je podnošljivije, a konji i njihove nastambe mogu i da – mirišu. Dok sam živeo u Americi, samo jednom me „zapahnula” nostalgija kad sam prolazio pored konjske štale u poseti Amišima, narodu koji još živi po pravilima seoskog bitisanja 16/17. veka. Nije baš slavno patriotski, ali me ništa drugo nije vuklo domovini.

Ali, ukusi su i kod mirisa različiti. Mene miris benzina onervozi, bojim se požara, a čitao sam da ima ljudi koji, kad parkiraju na benzinskoj pumpi, izađu iz auta, udišu punim plućima i rade joga vežbe disanja! Oktani ih snaže jače od ozona.

Na skali smradova, šnjur nosi „miris” crkotine životinja, koje sam kao salašar sretao, bio primoran da ih zakopavam, čak i povraćao uz to. Kao reper smrada važi tvor, sprej koji on ispušta u samoodbrani. To nisam iskusio, mada smo Tamara i ja u SAD imali tvora ispod terasa, ali nekog dobroćudnog. Baš dok ovo kucam, kao da mi kandiše smrdibuba zvana „martin”, s kojom sam se jesenas nosio sedmicama u vikendici na Jami. Ima i biljaka koje smrde. Tako i zovu neku, kažu belog cveta, „smrđuša” koja raste kraj njive sa žitom, a po njoj krste i žene koje im se ne sviđaju i preziru ih. I biljka apta (burjan) ima baš jak, neprijatan miris, ali nekima ne smeta da od njenih bobica prave pekmez i peku rakiju, te je koriste kao insekticid, trljaju njenim granama konje jer odbija obade! Smrdi, naravno, i mućak, i to tako jako da se uzima za primer nečeg najgoreg. Na pokvareno jaje vuče sve što imam miris ugljen-dioksida, protiv kojeg se bori čak i cela država postrojenjima za tzv. odsumporavanje. Komplikovano i skupo, ali neophodno da se popravi vazduh koji udišemo.

Pavle Malešev