Ninine mustre: Verovanje
Važim za pozitivca u svom okruženju i kao takva, atraktivna sam meta za podsmeh onih koji sebe smatraju racionalnim. Nisu oni krivi što pozitivnost shvataju tako površno. Rezultat je to decenijama dugog programiranja. Sistematski, vrlo pažljivo i studiozno, gradile su se (tačnije nametale su se) ideje o tome da biti pozitivan znači biti naivan, i sada je to već opšte prihvaćeno standardno razmišljanje prosečnog konzumenta medijske ponude.
Pre nekoliko decenija, po starom, dobro isprobanom receptu, umedije je kao slučajno ali nezaustavljivo prodrla ideja o pozitivnom razmišanju.Ta mi je medijska ujdurma naravno više legla od prethodne, pa sam zdušno počela da izučavam te novotarije, brzo sam napredovala, pa sam relativno brzo i stigla do zaključka da tu nešto ne štima. Nijedna krajnost nije dobra, a sve što se masovno nameće, pokaže se da nije dobro za mase kojima je namenjeno. Nešto slično se dogodilo i u periodu kada su ljudi širom sveta, masovno počeli da osećaju nešto što sa svojih 5 čula nisu mogli da definišu, nazvala bih to početkom masovnog proširenja svesnosti, tada su u medijima počeli da gostuju vračevi, proroci i magovi, nije se moglo živeti od njih, a oni su baš lepo od naivnog sveta živeli. Evo samo za mog života već nekoliko puta se desilo da se sa pojavom pozitivnog pomaka u stanju svesti, odmah pojavi druga krajnost koja taj pomak obesmisli i ljudima više ne pada na pamet da dovode u pitanje svoju reputaciju pokušavajući da dokuče nedokučivo, tako da odustaju od traganja i vraćaju se starom načinu života i starom načinu razmišljanja.
Ne mogu da se otmem utisku da se trenutno događa nešto slično. Na jednoj strani su ozbiljni, racionalni ljudi koji veruju da zvaničan stav u društvu postoji isključivo za dobrobit svih, a sa druge strane su oni koji osećaju da se nešto valja iza brda i da je ova poplava informacija i dezinformacija bacanje prašine u oči kako ne bismo svi progledali i na vreme se uskladili sa promenama kroz koje cela planeta prolazi. Recimo telepatija je sve prisutnija, a ipak većina ne veruje da je to išta više od puke slučajnosti jer ne vide kako bi to moglo da sekomunicira bez neke fizičke povezanosti ili uređaja. Isti ti ljudi ne dovode u sumnju komunikaciju mobilnim telefonima iako se ne vidi čime su povezani. Naučeni smo da pre verujemo nekom uređaju nego savršenoj ljudskoj biološkoj mašini. I opet je poplava onih koji će sve lepo da nam „pojasne“, kao da nismo već dovoljno sluđeni. Verujem da svako u sebi može da pronađe odgovore, ako se dovoljno duboko zagleda i dobro preispita sve opcije, a na kraju osloni isključivo na sopstvenu intuiciju. U tom visoko preciznom uređaju koji smo svi dobili rođenjem, nalaze se jedini pravi odgovori na pitanje kojim putem da idem kako bih pronašla smisao svog postojanja. A pozitivan stav prema životu uz sagledavanje šire slike stvarosti, od velike mi je pomoći.
Nina Martinović Armbruster