Нинине мустре: Веровање
Важим за позитивца у свом окружењу и као таква, атрактивна сам мета за подсмех оних који себе сматрају рационалним. Нису они криви што позитивност схватају тако површно. Резултат је то деценијама дугог програмирања. Систематски, врло пажљиво и студиозно, градиле су се (тачније наметале су се) идеје о томе да бити позитиван значи бити наиван, и сада је то већ опште прихваћено стандардно размишљање просечног конзумента медијске понуде.
Пре неколико деценија, по старом, добро испробаном рецепту, умедије је као случајно али незаустављиво продрла идеја о позитивном размишању.Та ми је медијска ујдурма наравно више легла од prеthodnе, па сам здушно почела да изучавам те новотарије, брзо сам напредовала, па сам релативно брзо и стигла до закључка да ту нешто не штима. Ниједна крајност није добра, а све што се масовно намеће, покаже се да није добро за масе којима је намењено. Нешто слично се догодило и у периоду када су људи широм света, масовно почели да осећају нешто што са својих 5 чула нису могли да дефинишу, назвала бих то почетком масовног проширења свесности, тада су у медијима почели да гостују врачеви, пророци и магови, није се могло живети од њих, а они су баш лепо од наивног света живели. Ево само за мог живота већ неколико пута се десило да се са појавом позитивног помака у стању свести, одмах појави друга крајност која тај помак обесмисли и људима више не пада на памет да доводе у питање своју репутацију покушавајући да докуче недокучиво, тако да одустају од трагања и враћају се старом начину живота и старом начину размишљања.
Не могу да се отмем утиску да се тренутно догађа нешто слично. На једној страни су озбиљни, рационални људи који верују да званичан став у друштву постоји искључиво за добробит свих, а са друге стране су они који осећају да се нешто ваља иза брда и да је ова поплава информација и дезинформација бацање прашине у очи како не бисмо сви прогледали и на време се ускладили са променама кроз које цела планета пролази. Рецимо телепатија је све присутнија, а ипак већина не верује да је то ишта више од пуке случајности јер не виде како би то могло да секомуницира без неке физичке повезаности или уређаја. Исти ти људи не доводе у сумњу комуникацију мобилним телефонима иако се не види чиме су повезани. Научени смо да пре верујемо неком уређају него савршеној људској биолошкој машини. И опет је поплава оних који ће све лепо да нам „појасне“, као да нисмо већ довољно слуђени. Верујем да свако у себи може да пронађе одговоре, ако се довољно дубоко загледа и добро преиспита све опције, а на крају ослони искључиво на сопствену интуицију. У том високо прецизном уређају који смо сви добили рођењем, налазе се једини прави одговори на питање којим путем да идем како бих пронашла смисао свог постојања. А позитиван став према животу уз сагледавање шире слике стварости, од велике ми је помоћи.
Нина Мартиновић Армбрустер