NININE MUSTRE Opažanje
Tako se radujem kada primećujem neke stvari, događaje, osećaje i svoje misli koje ranije nisam primećivala. Za mene, to je znak da se razvijam, da rastem i da napredujem.
Godinama se trudim da primećujem svoje misli, a one se u glavnom bez moje kontrole roje u glavi, bave se brigama o budućnosti, ili nekim nemilim događajima iz prošlosti. I tek povremeno, a to je bilo stvarno retko, tek onda kada primetim da se ne osećam dobro, a nemam nekog konkretnog razloga za to, tek onda se zapitam o čemu ja to razmišljam i desi se taj mali preokret opažanja.
Moja osećanja, uvek su vezana za moja razmišljanja. A razmišljanja su veći deo mog života bila vezana za neku vrstu strahovanja. Ta su strahovanja dolazila u glavnom spolja. Od priča sa drugim ljudima i od, pazite sad, ovo će zvučati malo čudno: od reklama!
Dogod sam reklame gledala nesvesno, čekajući da se nastavi film koji pratim, one bi ubrzavale rad mog srca. Rastao bi osećaj nelagodnosti u meni, nakon skoro svake od njih. Strah da mi kuća neće biti dovoljno čista, da će mi uložak procuriti, da će me grlo zaboleti, da mi kuća neće lepo mirisati, da će me stomak zaboleti, da bi me glava mogla zaboleti, da neću imati nešto slatko kada poželim, da bih mogla jako da ožednim, da bih mogla ostati gladna, da će mi se uložak ocrtavati, da mi lice neće izgledatai sveže i zategnuto, da mi se veš neće dovoljno dobro oprati, da bi mi zglobovi mogli propasti... lista je dugačka onoliko koliko je dugačak blok reklama.
A kada blok prođe i nastavim da gledam film, u podsvest duboko urezane poruke nastavljaju tiho da vibriraju i da mi mira ne daju. Nelagodnost, jer trenutno nemam baš sve što su reklame rekle, stvara osećaj nesigurnosti i narušava emotivno stanje. I tako od bloka do bloka, iz dana u dan, sve dok nisam dobila objašnjenje zašto je to tako. Kada svoju pažnju usmerimo na nešto, posle samo nekoliko sekundi moždani talasi se spuštaju i postaju podložni hipnozi. Zato se i kaže da naša energija ide tamo kuda ide naša pažnja.
Sve što se odigrava tamo kuda mi je usmerena pažnja, direktno utiče na moju percepciju, menja moja osećanja i moj odnos prema sebi, drugima i životu uopšte. Kada sam to razumela i prihvatila, tada sam počela da utišavam reklame, i sve više svesno birala koje ću sadržaje da gledam, čemu ću svoju energiju da dam.
Iz istog razloga biram ljude kojima dajem vreme. Dugo sam imala potrebu da pomažem ljudima, da slušam njihove probleme i da nudim neko rešenje. A većina ne traži rešenje. Oni samo žele da podele svoju muku, da malo srknu moje dobre volje, da se napune mojom dobrom namerom i da nastave dalje po starom. A ja opažam da samo menjajući sebe, uspevam da promenim okolnosti u svom životu. Zato je moja pažnja usmerena unutra, ka sebi. Izmičem sada svoje mnogo puta potureno i iskorišćeno rame za plakanje, a otvaram srce samo za one koji mi otvoreno zatraže pomoć. I opažam da u meni ima radosti, ljubavi, sigurnosti, vrednosti i moći na pretek. Kako to opažam, pretekne toga sve više, razliva se po drugima u mom okruženju i živimo sve lepše.
Nina Martinović Armbruster
