НИНИНЕ МУСТРЕ Опажање
Тако се радујем када примећујем неке ствари, догађаје, осећаје и своје мисли које раније нисам примећивала. За мене, то је знак да се развијам, да растем и да напредујем.
Годинама се трудим да примећујем своје мисли, а оне се у главном без моје контроле роје у глави, баве се бригама о будућности, или неким немилим догађајима из прошлости. И тек повремено, а то је било стварно ретко, тек онда када приметим да се не осећам добро, а немам неког конкретног разлога за то, тек онда се запитам о чему ја то размишљам и деси се тај мали преокрет опажања.
Моја осећања, увек су везана за моја размишљања. А размишљања су већи део мог живота била везана за неку врсту страховања. Та су страховања долазила у главном споља. Од прича са другим људима и од, пазите сад, ово ће звучати мало чудно: од реклама!
Догод сам рекламе гледала несвесно, чекајући да се настави филм који пратим, оне би убрзавале рад мог срца. Растао би осећај нелагодности у мени, након скоро сваке од њих. Страх да ми кућа неће бити довољно чиста, да ће ми уложак процурити, да ће ме грло заболети, да ми кућа неће лепо мирисати, да ће ме стомак заболети, да би ме глава могла заболети, да нећу имати нешто слатко када пожелим, да бих могла јако да ожедним, да бих могла остати гладна, да ће ми се уложак оцртавати, да ми лице неће изгледатаи свеже и затегнуто, да ми се веш неће довољно добро опрати, да би ми зглобови могли пропасти... листа је дугачка онолико колико је дугачак блок реклама.
А када блок прође и наставим да гледам филм, у подсвест дубоко урезане поруке настављају тихо да вибрирају и да ми мира не дају. Нелагодност, јер тренутно немам баш све што су рекламе рекле, ствара осећај несигурности и нарушава емотивно стање. И тако од блока до блока, из дана у дан, све док нисам добила објашњење зашто је то тако. Када своју пажњу усмеримо на нешто, после само неколико секунди мождани таласи се спуштају и постају подложни хипнози. Зато се и каже да наша енергија иде тамо куда иде наша пажња.
Све што се одиграва тамо куда ми је усмерена пажња, директно утиче на моју перцепцију, мења моја осећања и мој однос према себи, другима и животу уопште. Када сам то разумела и прихватила, тада сам почела да утишавам рекламе, и све више свесно бирала које ћу садржаје да гледам, чему ћу своју енергију да дам.
Из истог разлога бирам људе којима дајем време. Дуго сам имала потребу да помажем људима, да слушам њихове проблеме и да нудим неко решење. А већина не тражи решење. Они само желе да поделе своју муку, да мало сркну моје добре воље, да се напуне мојом добром намером и да наставе даље по старом. А ја опажам да само мењајући себе, успевам да променим околности у свом животу. Зато је моја пажња усмерена унутра, ка себи. Измичем сада своје много пута потурено и искоришћено раме за плакање, а отварам срце само за оне који ми отворено затраже помоћ. И опажам да у мени има радости, љубави, сигурности, вредности и моћи на претек. Како то опажам, претекне тога све више, разлива се по другима у мом окружењу и живимо све лепше.
Нина Мартиновић Армбрустер
