Ninine mustre: Korzo
Nekada su se ljudi šetali po korzou. To je bilo mesto susreta iz raznih pobuda. Bilo je onih koji su se šetali u želji da prikažu novu haljinu ili frizuru, da potraže stidljivi pogled simpatije, a možda i budućeg bračnog druga.
Kako je vreme prolazilo, menjao se i način na koji se komuniciralo, korzoe su zamenili kafići i klubovi, a šetanje je izašlo iz mode. Ali uvek ima onih koji modu ne prate slepo. Evo ja i dan danas imam svoj omiljeni korzo po kojem volim da šetam i svaka je šetnja čudesno inspirativna i neponovljiva. Moj korzo nalazi se u prirodi.
Postoje neka pravila kao na svakom korzou, koja naravno uvek ispoštujem. Doteram se svaki put za tu šetnju: zečešljam kosu vetrom, pa zadenem šnalicu od cveta, obučem haljinu radoznalosti i nabacim ogrtač vedrine, pa krenem u nadi da će mi od važnih susreta i značajnih pogleda, srce od radosti više puta poskočiti. I tako i bude svaki put. Sretnem uvek poneku leptiricu u veseloj haljini na tufne. Proleti muva zunzara u novim naočarima. Ptičice veselo pevaju komplikovane arije. Divlje mi maline stidljivo nude svoje plodove mirisnim rumenilom. Bezbrojni cvetovi se veselo gurkaju skrećući mi pažnju svojim jarkim bojama. Lišće me pozdravlja u ime šume koja je prevelika da bi sa mnom maleckom, lično razgovarala. Zato šalje izaslanike ili glasnike. Osluškujem njihove zvukove, upijam mirise i osećaje i stapam se sa okruženjem u veseloj šetnji posle koje se uvek osećam lepršavije, snažnije, zdravije i radosnije. Kao da su na korzou u šetnji bile sve moje simpatije. Jedino pomalo strepim u poslednje vreme od susreta sa drugim ljudima. Ima ih u mnogo većem broju nego ranije i nekako mi se čini da ne znaju baš mnogo o bontonu na šumskom korzou. Tumaraju tamo amo, ne primećujući raskošno bogatstvo i raznolikost šume. Ne zapažaju umetnički krivudave linije zlatnog bora niti uspravno držanje manekenki jelki. Primećuju marke patika drugih tumarača po šumi i to kako sporo prolazi vreme do ručka. Oni bi verovatno prepoznali koje su marke nove naočare one muve zunzare, kada bi je primetili. Od njihove se dreke i vike ne čuje šapat tihog šumskog života. Skrivene kutke u šumi, pretvaraju u javne klozete, a najtužnije od svega su mi jurnjave na bučnim mašinama na dva ili četiri točka. Na jednom sam mestu naišla na gomilu šarene plastike i gume od koje je napravljen zabavni park za decu. Kao da ima nešto zabavnije od same prirode i saznavanja kako se zove koja biljka i kuda vodi potočić koji žubori. Ah, da, taj se potočić ni ne čuje od glasne muzike u „zabavnom parku“.
Ipak, ima tu više lepih strana. Veća je šuma od broja onih koji bi da se po njoj šetaju, a osnovna pravila ponašanja ne znaju. Sreća pa su gradovi veliki, a zgrade sve više i zbijenije, da u njih mogu da stanu i na miru uživaju svi koji prirodu ne osećaju. I svako ima pravo na sopstveni izbor, kao i na sopstveno stanje svesti. A mi što nas priroda samim svojim postojanjem ushićuje, sigurno ćemo se negde na njenom korzou sresti. Taj će korzo svaku nesmotrenost nadživeti, i ništa ga, pa ni ljudi, neće u tome omesti.
Nina Martinović Armbruster