Ninine mustre: Sirene
Sirena je jedan od pojmova koji je u meni doživeo nekoliko transformacija značenja.
Pošto uz značenje uvek ide i određeno osećanje, a osećanje utiče na to kako doživljavam okolnosti u mojoj stvarnosti, verujem da će biti od koristi da ovde podelim kako je izgledao taj put i na koji način se menjala moja percepcija pojma „sirena“.
Sirena je u početku bila crvene boje. Kada god bih čula zvuk sirene, pomislila bih na crveni auto mog oca. Neke druge sirene su zvučale drugačije, ali mi nisu bile važne, jer one nisu označavale radost koju sam osećala dok bih trčala da otvorim kapiju, jer je tata stigao kući. Sirena je kasnije dobila mistični prizvuk, jer sam čula priče o stvorenjima koja su bila pola devojke, pola ribe, koje su bile mnogo lepe. Na pomen reči sirena, kao da bih začula zvuk talasa i preplavilo bi me ushićenje od neke neobjašnjive lepote. Tek kasnije su ta lepa osećanja bila osujećena dodatnom informacijom da su sirene u stvari nevaljalice koje mornare pesmom privlače i navode ih da nasukaju svoje brodove na hridi. Ali samo donekle. Duboko u sebi sam verovala da nisu sirene krive što mornari izgube razum. One samo žive svoj život, lepe su i lepo pevaju, a mornari neka svojim brodovima upravljaju, to je njihov život. Čak i kada sam porasla, i kada bajke više nisu bile toliko važne, ta su mi uverenja ostala prilično snažno urezana u svest, i osećaj mistike i lepote uvek je pratio pojam sirene. Godinama kasnije, sirena je ponovo uspostavila vezu sa automobilima u mom biću. Postala je simbol za opomenu, i nije više podsećala na radost, nije više „zvučala“ crveno, nego je postala upozorenje da nešto nije u redu. Sa porastom gužve u saobraćaju rasla je i neprijatnost koju sam osećala kad bih je čula, a i sama bih je u trenucima van kontrole, u ljutnji besomučno stiskala. U poslednje vreme, sirenu isključivo vezujem za zvuk kola hitne pomoći. Svako malo se oglašava po ulicama grada i svaki put osećaj nelagodnosti preplavi moje biće. Čuje se čak i noću, kada nema saobraćajne gužve koja ometa prolaz, kada nema kome da svira, ali me budi i sekira. Jednostavno sam morala nešto da preduzmem, kada već znam da bez obzira na to kakve su okolnosti, moj stav prema njima određuje kako će da utiču na mene. I čim sam poželela da pronađem rešenje, pojavilo se, i sada ga koristim kao svoju mustru.
Čim čujem sirenu kola hitne pomoći, duboko, lagano udahnem. Povežem se u mislima sa onim ko je unutra i pomislim kako dišem i za njega. Budući da iskreno verujem u Teslinu misao da smo svi povezani nevidljivim nitima, koristim priliku da kad ja već mogu, dišem i za nekog kome je to trenutno otežano. Duboki udah, sa druge strane, donosi mi duboki mir i osećaj da je sve u redu. Dišem, tu sam, dobro sam i sve je u redu. Odmah me obuzme radost jer biram da doprinosim miru i spokoju u svetu u kojem živim. Sve ove transformacije doživljaja sirene, samo su primer za mene, kako simboliku bilo čega mogu sama, svesno da biram, kad mi je već dato svest da imam.
Nina Martinović Armbruster
