Ninine muster: Je, je, Eg­zit je!

Iz go­di­ne u go­di­nu slu­šam go­mi­lu za­mer­ki na ra­čun fe­sti­va­la i mo­gla bih da se slo­žim sa ne­kim od njih. I sva­ke go­di­ne raz­mi­šljam ka­ko je bi­lo do­sta, i ka­ko je već na­por­no pen­tra­ti se po tvr­đa­vi i udi­sa­ti pra­ši­nu, ali sva­ki put ka­da se vre­me Eg­zi­ta pri­bli­ži, ne­što u me­ni za­tre­pe­ri. Dok sam se ove go­di­ne pre­i­spi­ti­va­la da li mi se ide, sti­gao je rad­ni za­da­tak: da ure­đu­jem emi­si­je po­sve­će­ne Eg­zi­tu. Da bu­dem iskre­na, ja­ko sam se ob­ra­do­va­la.

Re­dov­ni sam po­se­ti­lac Eg­zi­ta od sa­mog po­čet­ka. Na nul­tom sam bi­la sve­ga ne­ko­li­ko pu­ta jer ni­sam tog le­ta bi­la u gra­du, ali već ta­da sam oku­si­la taj fe­sti­val­ski ose­ćaj, tu ra­dost, ve­dri­nu, za­jed­ni­štvo i ti­tra­vi va­zduh is­pu­njen mu­zi­kom, sme­hom, lu­di­ra­njem i lju­ba­vlju. Da, lju­ba­vlju. Za me­ne je ovaj fe­sti­val od­u­vek fe­sti­val ra­do­sti i lju­ba­vi. Na pr­vom fe­sti­va­lu odr­ža­nom na tvr­đa­vi, ra­di­la sam sva­ki dan, a tra­jao je 9 da­na, i sva­ki dan sam se pro­vo­di­la. Bi­la sam uz to za­lju­blje­na do uši­ju i ose­ća­la sam da mo­gu sve i da je ceo svet moj. Fe­sti­val­sko ras­po­lo­že­nje, još je sna­žni­je do­pri­no­si­lo tom ose­ća­ju. I u na­red­nim go­di­na­ma sam pro­vo­di­la Eg­zit rad­no. Pr­vih de­set go­di­na. Pro­šla sam sve bi­ne, vi-aj-pi pro­sto­re, bek-stej­dže­ve, čak sam i upo­zna­la mno­ge iz­vo­đa­če, gle­da­la na­stu­pe na par ko­ra­ka od naj­ve­ćih zve­zda i za tih 17 go­di­na za­klju­či­la ko­ji je pro­vod naj­bo­lji. Naj­vi­še vo­lim kad sam na Eg­zi­tu rad­no, kad idem ta­mo ne­kim po­slom, da ura­dim in­ter­vju, re­por­ta­žu, ili da ure­đu­jem emi­si­ju. Ta­ko is­pu­nim svo­ju te­žnju da ne­če­mu do­pri­ne­sem, da ne­što le­po i za­ni­mlji­vo pre­ne­sem. A on­da, u pro­vod, ka­da osta­ne vre­me­na. Što se tog de­la, ne­rad­nog pro­vo­da ti­če, ne­ma tog vi-aj-pi ni­ti bek-stejdž pro­sto­ra u ko­jem se ta­ko do­bro pro­ve­dem kao u ma­si ko­ja uži­va. Mo­ju eki­pu za Eg­zit či­ne mo­ja mla­đa se­stra i ku­ma. Ja kad ne ra­dim, uglav­nom ni ne znam ko sve na­stu­pa, ali one oda­be­ru pro­gram ne­po­gre­ši­vo. Me­ni je ne­ka­ko naj­va­žni­je da sam ta­mo. Pro­vod mi je već do­bar, čim sam sa nji­ma i de­lim taj pro­stor sa go­mi­lom ve­se­lih lju­di ko­ji su tu do­šli sa istom ide­jom: da se do­bro pro­ve­du. On­da se še­ta­mo od bi­ne do bi­ne, po­sma­tra­mo, slu­ša­mo, ko­men­ta­ri­še­mo i na­rav­no ple­še­mo, tač­ni­je đu­ska­mo i sme­je­mo se, mno­go se sme­je­mo. Od pro­šle go­di­ne imam is­ku­stvo i brač­nog pro­vo­da na fe­sti­va­lu. Bio je sa­vr­šen! Po­red svih le­pih ose­ća­ja, po­ja­vi­li su se i no­vi: da sam si­gur­na, pa­že­na, ču­va­na i vo­lje­na.