Vrt detinjstva: Zaokružiću te, zaokružićeš me
Skoro su bili izbori u našoj državi. Menjali smo Ustav, tako nešto. Bitno je, ali i nije, ne za ovu priču...
Čitam neku skriptu i pukne me „fleš“...
Veliki hodnik vrtića u Srpskom Itebeju, na podu neki bežkasto-žuti tepison, možda i nije, sklonjene bordo zavese sa visokih prozora, možda i nisu, raštrkani stolovi, na kojima su Lea i ostali klinci u zabavištu inače doručkovali i užinali u trpezariji, a sad na njima stoje u iks, ili u krst, ili u plus, kartonski zidovi, a u svakom ćošku plava tanka hemijska vezana na vrpcu za improvizovani kutak. Lea seda tati u krilo, ne sećam se kako su njih dvoje stigli dotle i zašto su izabrali baš tu stolicu, ali jasno se sećam kako u tom trenutku stvaraju tajnu, zaokružuju nešto, a da niko drugi ne zna šta.
Čak ni Lea!
I sećam se da se Lea uvek radovala tom odlasku u vrtić kad se ne ide u vrtić radi vrtića, već radi misterioznih škrabanja papira u kartonskim ćoškovima u kojima te uvek čeka privezana hemijska.
Kao da bi je neko uopšte i ukrao?
Lea nije imala blage veze šta se dešavalo nakon tih „misija”, njen mozak u razvitku nije beležio ikakve značajne promene (sebi značajne), ali kad samo pomislim čemu je sve svedočila kao dete - naježim se.
Spopadne me jeza jer su to bile najgore godine koje je naša država imala; svako to glasanje bio je sitan pokušaj da se nešto promeni; međutim, nije se menjalo, bar ne na bolje; a Lea se toga seća kao nečega zabavnog, veselog i posebnog, u onom krajnje infantilnom smislu.
Osećam se konfuzno, u isto vreme me golica sva ta naivnost, stid me što nisam stekla strahopoštovanje prema celokupnom činu, ali me i ponosi, najviše raduje, to što je Lea proživela/preživela sve, a da nije naučena da ikoga mrzi, što nijedne sekunde nije bila ugrožena, nije osetila niti gledala nečiju patnju. Leini roditelji su tu odradili vrhunski posao!
Ipak...
Od tada je prošlo više od dve decenije, a više od deceniju kako sama odlazim u te kartonske ćoškove; ne sedim tati u krilu, ne stvaram neku posebnu tajnu, niti iščekujem sledeću misiju. Hemijske i dalje vezuju vrpcom.
Sad znam zašto - da ih neko ne bi ukrao!
Lea Radlovački