Врт детињства: Заокружићу те, заокружићеш ме

Читам неку скрипту и пукне ме „флеш“...

Велики ходник вртића у Српском Итебеју, на поду неки бежкасто-жути теписон, можда и није, склоњене бордо завесе са високих прозора, можда и нису, раштркани столови, на којима су Леа и остали клинци у забавишту иначе доручковали и ужинали у трпезарији, а сад на њима стоје у икс, или у крст, или у плус, картонски зидови, а у сваком ћошку плава танка хемијска везана на врпцу за импровизовани кутак.  Леа седа тати у крило, не сећам се како су њих двоје стигли дотле и зашто су изабрали баш ту столицу, али јасно се сећам како у том тренутку стварају тајну, заокружују нешто, а да нико други не зна шта.

Чак ни Леа!

И сећам се да се Леа увек радовала том одласку у вртић кад се не иде у вртић ради вртића, већ ради мистериозних шкрабања папира у картонским ћошковима у којима те увек чека привезана хемијска.

Као да би је неко уопште и украо?

Леа није имала благе везе шта се дешавало након тих „мисија”, њен мозак у развитку није бележио икакве значајне промене (себи значајне), али кад само помислим чему је све сведочила као дете - најежим се.

Спопадне ме језа јер су то биле најгоре године које је наша држава имала; свако то гласање био је ситан покушај да се нешто промени; међутим, није се мењало, бар не на боље; а Леа се тога сећа као нечега забавног, веселог и посебног, у оном крајње инфантилном смислу.

Осећам се конфузно, у исто време ме голица сва та наивност, стид ме што нисам стекла страхопоштовање према целокупном чину, али ме и поноси, највише радује, то што је Леа проживела/преживела све, а да није научена да икога мрзи, што ниједне секунде није била угрожена, није осетила нити гледала нечију патњу. Леини родитељи су ту одрадили врхунски посао!

Ипак...

Од тада је прошло више од две деценије, а више од деценију како сама одлазим у те картонске ћошкове; не седим тати у крилу, не стварам неку посебну тајну, нити ишчекујем следећу мисију. Хемијске и даље везују врпцом.

Сад знам зашто - да их неко не би украо!

Леа Радловачки