Vladimir Nićiforović, glumac: Berem plodove dugog čekanja

Kako je rekao, taj film, u kojem igra introvertnog hakera koji zbog sajber pljački ostaje iza zatvorskih rešetaka, pokazao je ljudima da svi imaju šansu za ljubav i da ona pripada svima, kao i to da svako od nas ima svog anđela čuvara.

U interjvuu za Dnevnikov TV magazin ispričao je zbog čega privatno i sam živi bajkovito i pomalo naivno, baš kao i likovi u ovom filmu.

– Ja živim tako, taj jedan naivni, bajkoviti svet, zaljubljiv sam, volim ljubav, volim sreću. Meni to nije toliko bajkovito koliko je ljudima oko mene. Verujem da se stvari dešavaju u životu, meni su se bar takve stvari, koje smo videli u filmu, dešavale - i ljubavne i prijateljske i poslovne. Zato se trudim i nadam da ću zauvek živeti jedan takav život i srećan sam što je baš ovo moj prvi film. Baš ova priča, baš ovi ljudi - Anđelka Prpić i Andrija Kuzmanović, poznajem ih dugo, ali nikada nismo radili zajedno. Imao sam i ogromnu tremu, trebalo je da pričam na južnjačkom dijalektu, što ja ranije nisam nikada radio. Tako da mi je na mnogo nivoa ovo donelo divne stvari – rekao je na početku intervjua za naš list glumac Vladimir Nićiforović.

Kako vam je ovaj lik bio izazovan na prvo čitanje?

– Bilo mi je uzbudljivo veoma jer sam mogao da gradim na filmu jedan lik sa kojim sam mogao da se igram. Ja sam se ofarbao za potrebe snimanja, ispravljao kosu, ošišao, promenio potpuno fizički izgled, jer sam imao tu mogućnost. Bilo mi je uzbudljivo da igram jednog zatvorenika, što je potpuno suprotno od mene. Ja nemam kaznu za parking, kada vidim policiju sav se stresem, uplašim se (smeh), a u filmu je trebalo da igram zatvorenika. Doduše, on je haker, nije ubica.

Snimali ste scene u pravom zatvoru. Kako je izgledao boravak u takvom prostoru? Jeste li imali dodira sa pravim zatvorenicima?

– Fantastično iskustvo! Bilo je ledeno (smeh), zaledili smo se. Nismo imali dodira sa njima, bilo je delova scenarija koji su se snimali u pravom zatvoru, ali ja nisam radio tamo. Snimao sam u jednoj srednjoj školi koju su oni adaptirali tako da izgleda kao pravi zatvor i to je izgledalo strašno, a čak mislim da i jeste bio zatvor nekada. Bilo je dosta statista, sa kojima smo mi pričali, a ispostaviće se da je svaki drugi od njih bio u zatvoru, tako da su to, maltene, bili pravi zatvorenici (smeh). Izgledali su strašno, kao pravi zatvorenici, tako da je i priča sa njima bila veoma zanimljiva.

Hoćemo li u seriji „Šetnja sa lavom”, koja prati sličnu radnju iz filma, ali kroz drugi scenario, bliže upoznati taj vaš lik?

– Biće mnogo šire, videćemo celu njegovu priču i biografiju, ima ga dosta. Ne smem da otkrivam, ali u nekim delovima serije je dosta zastupljen i vrti se oko centralnog događaja. Imaće svoju celinu za razliku od filma. Seriju nisam još gledao, ali znam šta sam snimao, pa jedva čekam, da pogledam.

Pored ovog filma, u isto vreme desio vam se još jedan veliki projekat - serija „Od jutra do sutra”, koju radnim danima pratimo od 21 čas na Prvoj televiziji. Zašto vas nije bilo do sada na velikim i malim ekranima?

– Ne znam, nije bilo poziva, a, zapravo, išao sam na audicije ali sam bio loš, neću da lažem! Imao sam preveliku tremu, bio sam nesiguran i prosto nisam mogao da pokažem bilo šta što umem i nisam bio spreman da se bavim ovom poslom, sada to mogu da kažem, kada vratim film. Ja sam diplomirao davno, 2010. godine i evo, skoro 15 godina ništa nisam snimao, radio sam pomalo u pozorištima, tu sam bio  mnogo sigurniji. Kako sam probio led sa filmom „Ala je lep ovaj svet” tako se desio i kasting za seriju „Od jutra do sutra” i za nekoliko meseci dobio dve velike uloge, otvorila su se vrata za dve potpuno različite stvari.

Kako takva prilika dočeka glumca koji je, nakon diplomiranja, dugo čekao svoju priliku?

– Mene je to dočekalo u miru zato što sam bio spreman. Želeo sam to, osetio sam da je trenutak, izašao sam na obe audicije spreman. Sećam se, ranije, kada sam dobijao neke važne stvari, uvek je bila prisutna neka velika trema, a sada sam bio u miru sa svim tim. Sve mi je normalno. Uživam u oba ova projekta, berem plodove čekanja (smeh).

U seriji „Od jutra do sutra” tumačite čik Čedomira Joksimovića, ličnog asistenta voditelja Marka Todorovića, koji se zbog spletkarenja često nađe u komičnim situacijama. Kako vam se dopala ta uloga?

– To mi je bliže jer je on vredan lik. Blizak mi je na nivou posla, ali ne i situacija u kojima završava jer je uvek u nekim spletkama. Nije zao i nije pokvaren, ali uvek se oko njega vrti nešto što zapliće radnju.

Priželjkujem sporedne, a ne glavne uloge

Oba projekta u kojima vas trenutno gledamo lepo su prihvaćena kod publike. Šta sledeće priželjkujete?

– Ne znam, toliko je još sveže da nisam počeo da priželjkujem dalje. Još uživam u ovome, voleo bih da se desi drugačije od ovoga, to želi svaki glumac, a ja bih voleo i da ostanem na nivou epizodnih uloga, to volim da igram. Dosta kolega želi glavne uloge, a ja volim sporedne pa se nadam da će ih biti. Videćemo kako će ići dalje, možda će sa ovim ulogama sve da stane u mom slučaju, a možda će krenuti. Ja uvek želim da se desi, ako se desi pratiću, ali ako ne ima i drugih stvari.

I rekao bih, igraće, do kraja, vrlo važnu ulogu u dešavanjima koja se tiču glavno dvoje junaka - Srne i Marka. Šta smemo da otkrijemo o njemu?

– Ne smemo da otkrijemo ništa (smeh), ali dosta toga će ići preko njega, upućen je u svaki problem koji se dešava bilo kome, on je tu glavni. Super mi je što nije kvaran lik. Gradio sam ga tako da iz svoje smotanosti završava u raznim situacijama. Čovek je iz senke, a važno je u svakom poslu imati svog čoveka na kojeg možemo da se oslonimo. Čeda je svestan da ako nema Marka, čiji je on čovek, nema ni njega. Moj put je bio drugačiji, ali razumem ljude koji trpe svašta da bi išli stepenik po stepenik. To je korporativni momenat u kojem moraš da budeš rob jedne mašinerije. Čeda i jeste rob jedne mašinerije, došao je iz Paraćina i cilj mu je da se nikada ne vrati tamo i trpi sve kako bi to i ostvario.

Šta vam je rad na jednoj telenoveli koja se radi u bukvalnom smislu, kako i sam naslov kaže, od jutra do sutra, doneo i kao čoveku i kao glumcu?

– Mnogo i kao čoveku i kao glumcu. Kao glumcu mi je doneo jedno fantastično iskustvo i ogroman trening, otvorio mi je neka lepa vrata, mrežu poznanstva, sjajne kolege, a kao čoveku mi je doneo divne prijatelje, neko novo samopouzdanje koje imam. Divne kolege imam, učimo jedni od drugih, daju mi savete, ja sam nov u tome. Sećam se prvi dan snimanja mi je bio sa Jelenom, ona je bila vrlo kolegijalna, uputila me je i dala mi vetar u leđa, tako da se to ne zaboravlja. Doneo mi je neki novi život koji otkrivam, evo, godinama kasnije, koji nisam ni mislio da će se desiti. Otvorilo mi je mnoga vrata i privatno i poslovno tako da sam trenutno veoma ispunjen i srećan. Doneo mi je jednu novu sreću! 

Pretpostavljam i jednu vrstu ozbiljne discipline?

– Kako ne, disciplinu da ustajem. Ja nisam čovek koji ustaje rano, a imam neku svoju naviku da se budim dva sata pre izlaska iz kuće. Tako da sada svako jutro ustajem u pet ujutru i krećem na snimanje u sedam. Jedna vojnička disciplina, plus učenje teksta jer to su velike količine teksta, a brzo se snima tako da je to ozbiljan i moćan trening.

Vladimir Bijelić