Владимир Нићифоровић, глумац: Берем плодове дугог чекања

Како је рекао, тај филм, у којем игра интровертног хакера који због сајбер пљачки остаје иза затворских решетака, показао је људима да сви имају шансу за љубав и да она припада свима, као и то да свако од нас има свог анђела чувара.

У интерјвуу за Дневников ТВ магазин испричао је због чега приватно и сам живи бајковито и помало наивно, баш као и ликови у овом филму.

– Ја живим тако, тај један наивни, бајковити свет, заљубљив сам, волим љубав, волим срећу. Мени то није толико бајковито колико је људима око мене. Верујем да се ствари дешавају у животу, мени су се бар такве ствари, које смо видели у филму, дешавале - и љубавне и пријатељске и пословне. Зато се трудим и надам да ћу заувек живети један такав живот и срећан сам што је баш ово мој први филм. Баш ова прича, баш ови људи - Анђелка Прпић и Андрија Кузмановић, познајем их дуго, али никада нисмо радили заједно. Имао сам и огромну трему, требало је да причам на јужњачком дијалекту, што ја раније нисам никада радио. Тако да ми је на много нивоа ово донело дивне ствари – рекао је на почетку интервјуа за наш лист глумац Владимир Нићифоровић.

Како вам је овај лик био изазован на прво читање?

– Било ми је узбудљиво веома јер сам могао да градим на филму један лик са којим сам могао да се играм. Ја сам се офарбао за потребе снимања, исправљао косу, ошишао, променио потпуно физички изглед, јер сам имао ту могућност. Било ми је узбудљиво да играм једног затвореника, што је потпуно супротно од мене. Ја немам казну за паркинг, када видим полицију сав се стресем, уплашим се (смех), а у филму је требало да играм затвореника. Додуше, он је хакер, није убица.

Снимали сте сцене у правом затвору. Како је изгледао боравак у таквом простору? Јесте ли имали додира са правим затвореницима?

– Фантастично искуство! Било је ледено (смех), заледили смо се. Нисмо имали додира са њима, било је делова сценарија који су се снимали у правом затвору, али ја нисам радио тамо. Снимао сам у једној средњој школи коју су они адаптирали тако да изгледа као прави затвор и то је изгледало страшно, а чак мислим да и јесте био затвор некада. Било је доста статиста, са којима смо ми причали, а испоставиће се да је сваки други од њих био у затвору, тако да су то, малтене, били прави затвореници (смех). Изгледали су страшно, као прави затвореници, тако да је и прича са њима била веома занимљива.

Хоћемо ли у серији „Шетња са лавом”, која прати сличну радњу из филма, али кроз други сценарио, ближе упознати тај ваш лик?

– Биће много шире, видећемо целу његову причу и биографију, има га доста. Не смем да откривам, али у неким деловима серије је доста заступљен и врти се око централног догађаја. Имаће своју целину за разлику од филма. Серију нисам још гледао, али знам шта сам снимао, па једва чекам, да погледам.

Поред овог филма, у исто време десио вам се још један велики пројекат - серија „Од јутра до сутра”, коју радним данима пратимо од 21 час на Првој телевизији. Зашто вас није било до сада на великим и малим екранима?

– Не знам, није било позива, а, заправо, ишао сам на аудиције али сам био лош, нећу да лажем! Имао сам превелику трему, био сам несигуран и просто нисам могао да покажем било шта што умем и нисам био спреман да се бавим овом послом, сада то могу да кажем, када вратим филм. Ја сам дипломирао давно, 2010. године и ево, скоро 15 година ништа нисам снимао, радио сам помало у позориштима, ту сам био  много сигурнији. Како сам пробио лед са филмом „Ала је леп овај свет” тако се десио и кастинг за серију „Од јутра до сутра” и за неколико месеци добио две велике улоге, отворила су се врата за две потпуно различите ствари.

Како таква прилика дочека глумца који је, након дипломирања, дуго чекао своју прилику?

– Мене је то дочекало у миру зато што сам био спреман. Желео сам то, осетио сам да је тренутак, изашао сам на обе аудиције спреман. Сећам се, раније, када сам добијао неке важне ствари, увек је била присутна нека велика трема, а сада сам био у миру са свим тим. Све ми је нормално. Уживам у оба ова пројекта, берем плодове чекања (смех).

У серији „Од јутра до сутра” тумачите чик Чедомира Јоксимовића, личног асистента водитеља Марка Тодоровића, који се због сплеткарења често нађе у комичним ситуацијама. Како вам се допала та улога?

– То ми је ближе јер је он вредан лик. Близак ми је на нивоу посла, али не и ситуација у којима завршава јер је увек у неким сплеткама. Није зао и није покварен, али увек се око њега врти нешто што заплиће радњу.

Прижељкујем споредне, а не главне улоге

Оба пројекта у којима вас тренутно гледамо лепо су прихваћена код публике. Шта следеће прижељкујете?

– Не знам, толико је још свеже да нисам почео да прижељкујем даље. Још уживам у овоме, волео бих да се деси другачије од овога, то жели сваки глумац, а ја бих волео и да останем на нивоу епизодних улога, то волим да играм. Доста колега жели главне улоге, а ја волим споредне па се надам да ће их бити. Видећемо како ће ићи даље, можда ће са овим улогама све да стане у мом случају, а можда ће кренути. Ја увек желим да се деси, ако се деси пратићу, али ако не има и других ствари.

И рекао бих, играће, до краја, врло важну улогу у дешавањима која се тичу главно двоје јунака - Срне и Марка. Шта смемо да откријемо о њему?

– Не смемо да откријемо ништа (смех), али доста тога ће ићи преко њега, упућен је у сваки проблем који се дешава било коме, он је ту главни. Супер ми је што није кваран лик. Градио сам га тако да из своје смотаности завршава у разним ситуацијама. Човек је из сенке, а важно је у сваком послу имати свог човека на којег можемо да се ослонимо. Чеда је свестан да ако нема Марка, чији је он човек, нема ни њега. Мој пут је био другачији, али разумем људе који трпе свашта да би ишли степеник по степеник. То је корпоративни моменат у којем мораш да будеш роб једне машинерије. Чеда и јесте роб једне машинерије, дошао је из Параћина и циљ му је да се никада не врати тамо и трпи све како би то и остварио.

Шта вам је рад на једној теленовели која се ради у буквалном смислу, како и сам наслов каже, од јутра до сутра, донео и као човеку и као глумцу?

– Много и као човеку и као глумцу. Као глумцу ми је донео једно фантастично искуство и огроман тренинг, отворио ми је нека лепа врата, мрежу познанства, сјајне колеге, а као човеку ми је донео дивне пријатеље, неко ново самопоуздање које имам. Дивне колеге имам, учимо једни од других, дају ми савете, ја сам нов у томе. Сећам се први дан снимања ми је био са Јеленом, она је била врло колегијална, упутила ме је и дала ми ветар у леђа, тако да се то не заборавља. Донео ми је неки нови живот који откривам, ево, годинама касније, који нисам ни мислио да ће се десити. Отворило ми је многа врата и приватно и пословно тако да сам тренутно веома испуњен и срећан. Донео ми је једну нову срећу! 

Претпостављам и једну врсту озбиљне дисциплине?

– Како не, дисциплину да устајем. Ја нисам човек који устаје рано, а имам неку своју навику да се будим два сата пре изласка из куће. Тако да сада свако јутро устајем у пет ујутру и крећем на снимање у седам. Једна војничка дисциплина, плус учење текста јер то су велике количине текста, а брзо се снима тако да је то озбиљан и моћан тренинг.

Владимир Бијелић