okoTVoko: Moj bog ima plave oči

Vojkan Borisavljević je radio špicu „Obraz uz obraz”, muziku za seriju „Više od igre”. Napisao je i predivnu i istinitu pesmu Zdravka Čolića „Ljubav je samo reč i ništa više”. Čovek koji je napisao refren za jednu od najlepših pesama svih vremena, a to je „Odiseja” Lea Martina. Neko ko je napisao pesmu sa mirisom Grčke „A sad adio” koju je Oliver Dragojević otpevao jednom i nikada više. I neko ko je za Milenu i Dragana i Đorđa Marjanovića napisao „Ah, taj fest, ah, taj fest, pašću sada u nesvest” i neko ko je u mojoj Karlovačkoj gimnaziji smislio songove za „Lajanje na zvezde”... Čovek koji se zamola nije prevrnuo sa kanabeta kada sam ga pitao da li je i on autor čuvene pesme „Sneki rep” Snežane Babić Sneki „Kad me fazon uhvati...” Čovek koji je šlagere pakovao u veliki aranžmane simfonijskog orkestra Vojske Srbije „Stanislav Binički”. Čovek koji je stvorio Mesam najbolji festival pop muzike ikada održan u Beogradu. I gospodin koji je manifestacijom „Proleće u Beogradu” na scenu vratio Lolu Novaković, Radmilu Karaklajić, Đorđa Marjanovića... I sad treba da se raspravlja da li je zaslužio mesto u Aleji velikana. Suština je da zaboravljamo.  Da ti se uzima za manu ako si nostalgičan i ako misliš da su postojala bolja vremena. Srbija je kriva što je upropastila sopstvenu zabavnu i pop muziku a očigledno je bila potreba da se ispoštuje taj žanr. Krivi su svi koji nisu objavili Zlatnu kolekciju Vojkana Borisavljevića gde bi na jednom mestu bile sve njegove prelepe pesme. 

A onda ode i Aleksandar Sanja Ilić. Čovek koji se fantastično držao. Vodio računa o svom zdravlju. Putovao. U Zabavnoj nedelji bio mi je gosta sa sinom Andrejom, koji je počeo karijeru kao pevač, a potom još uspešniju kao reditelj spotova i vlasnik IĐ TV televizije koja prati najnovije muzičke trendove. Prva supruga mu je bila Zlata Petković nekadašnja Mis Jugoslavije i fatalna Marija iz „Otpisanih”. Sanja Ilić je bio autor velikih pesama „Baj, baj’’ Bisere Veletanlić , „Princeze” Slađane i Dade… Zanimljivo sa tim pesmam nije otišao na Evroviziju nego je otišao dvadesetak godina kasnije sa etno pesmom grupe „Balkanika” koju je komponovala njegova druga supruga naša sugrađanka, lepa doktorka Tanja Karajanov. Raditi emisiju sa Sanjom Ilićem je bilo fascinantno. To je jednostavno bio lekovit čovek. Profesionalac. Ne cenimo dovoljno velike ličnosti iz naše istorije i masovne kulture.

Možemo sada reći to su biole legende, ali kada cenimo legende? Kad odu i kada u prolazu između tabloidnih i senzacionalnih naslova shvatimo da je sve manje kvalitetnih ljudi. Mnogo je velikih ljudi odnela ova kuga modernih vremena. Otišao je i Đole, a opet ni to nije prošlo bez zlih komentara. Nismo mogli ni da ožalimo sve ljude koji su nas zadužili svojim delom jer ne mogu da stanu u programsku šemu između brda reklama i večitih vesti iz crne hronike. Izvinite što ću biti patetičan. ali ako bilo gde odem, neće mi biti žao jer, znate, pamtim mnogo bolja vremena i mnogo bolje ljudi. Jedino mesto gde mi može biti bolje je moj dnevnik, zbirka uspomena i neka arhiva. Ovo što danas vidim na nikad brojnim i jednoličnijm kanalima je sve jedno te isto. Uniformnost. Spolja gladac, unutra jadac. Ostaje samo da živimo od uspomena da je nekada bilo bolje i lepše. Zato i društvene mreže i šiju savremene medije. Podsećaju na bolje dane naše bolje prošlosti kada smo znali da volimo, živimo i pravimo dobre emisije... Danas je sve bofl, industrija i konfekcija. I zato ne volim kad mi bilo ko u prolazu kaže da mi je dobra TV kolumna i da sam ja TV institucija i legenda. Svi mi znamo kako ovde prolaze legende. Zato se molim Bogu i unverzumu jer moj Bog ima plave oči…boje mora, mog studija i moje sudbina. Moj bog ima plave oči i zato mislim plavo. To je jedini način da preživim u ovoj medijskoj ludari.

Aleksandar Filipović