OkoTvOko: Jutro je
I nama da svane, posle toliko loših vesti, posle toliko pomena, posle toliko crnih hronika, posle toliko lakih dama - da i nama svane.
Da vidimo ljude bez maski konačno na San Remu i da se pojavi Zlatan Ibrahimović i da se čuju taktovi pesme Miše Markovića „Jutro je, jutro je, kad te nema bolje da se nisam ni probudila, nema mesta na jastuku koje nisam ljubila, željo moja, željo moja.....željo moja”....Jutro je.
Ima svitanja i posle ove kuge. Radost Nade Topčagić i medija koji su je intervjuisali je dokaz da je vreme da nam svane. Jer Mihajlo Miki Miki prođe život ovoliki. Prođe nam život od sednice do sednice Kriznog štaba. Prođe nam život u lošim vestima, u panici, u teoriji o vakcinama. Strašno je sve to....što bi Nada Topčagić rekla „Treba mi rame tvoje da plačem na njemu”. Rukice gore, nogice gore....i dobi Nada toliko lajkova na Instagramu. Trebao nam je i San Remo i poznati fudbaler i Nada Topčagić, da nas razvesele. Nada Topčagović je izjavila za medija da je zbog Ibarahimovića na bromazepamima. Konačno neko da prizna da mora da koristi sedative.
Da, da to je onaj fudbaler što su ga vređali po nacionalnoj osnovi. To su ta dva lica Balkana. Jedan koji bi da vređa, drugi koji bi da peva. A otac poznatog fudbalera je muzičar koji je sarađivao s Nadom. I sada Nada izjavljuju za Prvu i za Novu da je u totalnoj orbiti i da joj je fudbaler vratio osmeh na lice i da joj je osvežio karijeru. Pesma je nastala 1989. godine, tada je Nada imala veliku turneju po Švedskoj. Tada je išla kod Zlatanovog oca Šefika, koji je svirao na harmonici. I džaba što mu je sin postao velika zvezda, tata i dalje vozi starog volva i ostao je čovek iz naroda. Ova priča iz života je i priča iz naših medija. Imamo od izbora dva putića. Imamo put da svi živimo složni u regionu, da poštujemo šta je uradio Đole, da budemo solidarni kad su u pitanju vakcine. Imamo i drugi put, da se vraćamo na prošlost i da ako nas ne uništi korona, da nas uništi mržnja koja je razorila jednu zemlju. Stalno je ta klackalici - doktor Džekil ili mister Hajd.
Stalno je ta priča jesmo li ustaše, četnici i partizani ili je ta priča da li ćemo konačno kad ovo zlo prođe da trgujemo i živimo korektno kao komšije. Ponada se čovek posle korone, posle zemljotresa, poplava da smo postali ljudi, a onda opet govor mržnje. Jutro je, drugarice i drugovi. Jutro je dame i gospodo. Korona nas je naučila da je život jadan i bedan i da te nema dok ne kažeš singl ploča. Ne želim da mi ovaj život prođe u mržnji i hejtovanju. Ne želim da me bilo ko pita zašto sam retro i volim kao ljude i pevače Nadu Topčagić, Lepu Lukić, Merimu Njegomir i pesme Miše Markovića koje pevaju. Neću da me niko pita zašto sam zaplakao uz Olivera i Mandića i Dragojevića. I briga me za njihovu ideologiju jer su oni pre svega sjajni pevači. Još uvek mi je teško što je Đole Balašević otišao prerano.
Zora je svanula, suza je iz oka kanula. Možete da me mrzite koliko hoćete ali volim onu Nedu koja vam je pevala „Drugarice, posadimo cveće” i „Zora je svanula” i „Da se nađemo na pola puta”. I volim Brenu i Miroslava Ilića volem. Dobro vam je rekla Nada Topčagić „Jutro je”. Svanulo je s ovim događajem. Imamo dva puta. Ili da kopamo rane i rake ili da izaberemo put nade. Jutro je za medije konačno svanulo. Jednom da i neka lepa vest bude motiv za klik na portalu. I za lep naslov. Konačno posle toliko čemera, jada, patnje, svanulo nam je lepo vedro jutro. Tako je lepo sunčati se, tako je lepo konzumirati De vitamin, tako je lepo gledati selefije mojih koleginica kako se smeju na Instagramu. Jutro je, jutro konačno i kod svih kablovskih operatera. A šta će ovaj treći novi da uradi, videćemo...Samo znam da je konačno jutro!
Aleksandar Filipović
