окоТВоко: Мој бог има плаве очи

Војкан Борисављевић је радио шпицу „Образ уз образ”, музику за серију „Више од игре”. Написао је и предивну и истиниту песму Здравка Чолића „Љубав је само реч и ништа више”. Човек који је написао рефрен за једну од најлепших песама свих времена, а то је „Одисеја” Леа Мартина. Неко ко је написао песму са мирисом Грчке „А сад адио” коју је Оливер Драгојевић отпевао једном и никада више. И неко ко је за Милену и Драгана и Ђорђа Марјановића написао „Ах, тај фест, ах, тај фест, пашћу сада у несвест” и неко ко је у мојој Карловачкој гимназији смислио сонгове за „Лајање на звезде”... Човек који се замола није преврнуо са канабета када сам га питао да ли је и он аутор чувене песме „Снеки реп” Снежане Бабић Снеки „Кад ме фазон ухвати...” Човек који је шлагере паковао у велики аранжмане симфонијског оркестра Војске Србије „Станислав Бинички”. Човек који је створио Месам најбољи фестивал поп музике икада одржан у Београду. И господин који је манифестацијом „Пролеће у Београду” на сцену вратио Лолу Новаковић, Радмилу Караклајић, Ђорђа Марјановића... И сад треба да се расправља да ли је заслужио место у Алеји великана. Суштина је да заборављамо.  Да ти се узима за ману ако си носталгичан и ако мислиш да су постојала боља времена. Србија је крива што је упропастила сопствену забавну и поп музику а очигледно је била потреба да се испоштује тај жанр. Криви су сви који нису објавили Златну колекцију Војкана Борисављевића где би на једном месту биле све његове прелепе песме. 

А онда оде и Александар Сања Илић. Човек који се фантастично држао. Водио рачуна о свом здрављу. Путовао. У Забавној недељи био ми је госта са сином Андрејом, који је почео каријеру као певач, а потом још успешнију као редитељ спотова и власник ИЂ ТВ телевизије која прати најновије музичке трендове. Прва супруга му је била Злата Петковић некадашња Мис Југославије и фатална Марија из „Отписаних”. Сања Илић је био аутор великих песама „Бај, бај’’ Бисере Велетанлић , „Принцезе” Слађане и Даде… Занимљиво са тим песмам није отишао на Евровизију него је отишао двадесетак година касније са етно песмом групе „Балканика” коју је компоновала његова друга супруга наша суграђанка, лепа докторка Тања Карајанов. Радити емисију са Сањом Илићем је било фасцинантно. То је једноставно био лековит човек. Професионалац. Не ценимо довољно велике личности из наше историје и масовне културе.

Можемо сада рећи то су биоле легенде, али када ценимо легенде? Кад оду и када у пролазу између таблоидних и сензационалних наслова схватимо да је све мање квалитетних људи. Много је великих људи однела ова куга модерних времена. Отишао је и Ђоле, а опет ни то није прошло без злих коментара. Нисмо могли ни да ожалимо све људе који су нас задужили својим делом јер не могу да стану у програмску шему између брда реклама и вечитих вести из црне хронике. Извините што ћу бити патетичан. али ако било где одем, неће ми бити жао јер, знате, памтим много боља времена и много боље људи. Једино место где ми може бити боље је мој дневник, збирка успомена и нека архива. Ово што данас видим на никад бројним и једноличнијм каналима је све једно те исто. Униформност. Споља гладац, унутра јадац. Остаје само да живимо од успомена да је некада било боље и лепше. Зато и друштвене мреже и шију савремене медије. Подсећају на боље дане наше боље прошлости када смо знали да волимо, живимо и правимо добре емисије... Данас је све бофл, индустрија и конфекција. И зато не волим кад ми било ко у пролазу каже да ми је добра ТВ колумна и да сам ја ТВ институција и легенда. Сви ми знамо како овде пролазе легенде. Зато се молим Богу и унверзуму јер мој Бог има плаве очи…боје мора, мог студија и моје судбина. Мој бог има плаве очи и зато мислим плаво. То је једини начин да преживим у овој медијској лудари.

Александар Филиповић