Ninine mustre: Znam ja to
NOVI SAD: Podučavanje mlađih kolega televizijskom novinarstvu, bilo mi je omiljeno zanimanje u nekolio navrata tokom moje karijere. Nema ničeg lepšeg nego kada me mlade okice gledaju radoznalo, željne nekih novih znanja koja će im pomoći da ostvare svoje snove i upijaju svaku moju reč.
Prenoseći im svoja iskustva i ja sam ponovo učila, rasla sa njima, preslišavala se i slagala kockice u svojoj glavi na novi način. Uživanje u takvim zadacima uvek je višestruko. Ponekad je to bilo organizovano, sa grupom mladih ljudi, ali najčešće se podučavanje odvijalo usput, tokom redovnog posla, jednostavno bih se našla mlađim kolegama koji su tek počinjali svoj put u medijima.
Toga je na žalost sve manje poslednjih godina. Ne mlađih kolega, nego prilika da prenesem svoje znanje i iskustvo. I ne zato što mi se to više ne radi, nego zato što mladi ljudi već sve znaju. Oni ne dozvoljavaju da se ode dalje od polovine rečenice, ako i dotle stignem, oni već sve znaju. Sve im je poznato i sve im je već viđeno. Već su nešto tako čuli ili videli na Tik Toku, ili nekoj drugoj njima bliskoj mreži. A kada ih pitaš da ti to ponove, ili da urade tako kako su videli, pronalaze najsmešnije i najneverovatnije izgovore što baš sada to nisu u mogućnosti, ali inače, to rade k'o od šale.
A onda dobiju prve zadatke, pa se preznojavaju, pa se dure i posvađaju sa kolegama, pa optužuju ceo svet da se urotio protiv njih, pa su se zato osramotili i izblamirali, ali baš ih briga, bar su dobro izgledali. I stvarno ih nije briga. Na ekranima ionako ima toliko gluposti da se i njihova lako izgubi u tom moru. Ne znam gde se izgubila radost učenja nečeg novog, sticanja neke nove veštine, savladavanja nekog drugačijeg pristupa poslu i životu uopšte. Kada mi neko kaže ili svojim ponašanjem pokaže, da nešto što želim da mu kažem već zna, osetim kako se protok energije naglo zaustavi. Stane i prestane da teče, kao da neko zatvori vrata.
Možda baš zbog toga što primećujem takve tendencije, ja još uvek i čini mi se sve više želim da učim, da naučim i da savladam nešto novo. Ostavljam vrata širom otvorena za sve ono što neko radi drugačije, iskusnije, mudrije, a nije mudrac, nego običan čovek kao i ja. U svakom tuđem iskustvu može da se pronađe neka nova lekcija, neko novo poimanje sveta i života kojim mogu svoj da unapredim, i ne želim ni jednu takvu priliku da propustim.
Čovek se uči dok je živ, je sasvim validna poslovica među onima koji su živi. Ali šta je sa onima koji su već sve doživeli i proživeli ikoji veruju da ništa više ne mogu niti treba da nauče, koji po tom kriterijumu više nisu ni živi? Ko ih je to ubedio da sve znaju i odakle toliki strah da prihvate da možda nešto i ne znaju?
Zbog tih tužnih uverenja živimo u stalnom zastoju energije. Ljudi više ne komuniciraju, nego komentarišu, biraju i navijaju, ali u svemu tome ne napreduju, suštinski se ne razvijaju. Zahvaljujem se životu na svim prilikama u kojima stičem neka nova znanja i veštine, jer tako energija teče, tako život struji. Najdraže od svega mi je što znam da još uvek tako malo znam.
Nina Martinović Armbruster
