Ninine mustre: Jesen
Ako je sudeći po bojama, onda je jesen najlepše godišnje doba. Kad svo zelenilo počne da se pretvara u rapsodiju svih mogućih toplih tonova od žutih do tamnocrvenih i smeđih, svaki krajolik izgleda bajkovito i lepo.
Sa druge strane, u ovoj našoj industrijalizovanoj civilizaciji pomalo zaboravljena odlika jeseni, donošenje plodova, takođe joj daje posebnu draž. Nekada se s jaseni najbolje živelo, jer se imalo šta jesti i mnoge su brige time bile umanjene.
Danas se pojam jeseni najčešće povezuje sa pojmom prolaznosti, a u ovoj našoj mladolikošću opterećenoj civilizaciji prolaznost ima vrlo kompleksnu ulogu u percepciji ljudi. Sa jedne strane, sve je ubrzano i ni za šta se više nema strpljenja, stalno se nekud žuri i brzo se sve izgustira, pa se traži nešto novo, novo, i još novije. Sa druge strane, zastrašeni smo prolaznošću jer ne želimo da život prođe. Hoćemo da vreme stane, zakucamo se u jednom mestu, pa ne menjamo svoje navike ni po koju cenu, ne bismo li nekako zaustavili to što ne želimo da prođe. Tako i jesen vezujemo za tu prolaznost koju ne volimo i ne želimo da je prihvatimo, pa se fokusiramo na lišće koje žuti što znači da će otpasti i nestati, a ne na plodove koji će nas nahraniti. A zbog čega lišće žuti? Između ostalog dan se skraćuje, sve je manje svetla, pa je i proces fotosinteze kraći, pa lišće preko kojeg se biljka hrani, ne dobija više hranu, odbacuje suvo lišće i povlači se u neki oblik hibernacije, sve dok novo svetlo na proleće ne izmami nove listove i život krene da buja. To su jednostavni, prirodni procesi u biljkama, koji bi i nama pomogli da se lakše uskladimo sa prirodom, da je samo malo dublje posmatramo i da i sami živimo po njenim zakonitostima. I mi imamo faze u kojima se povlačimo, ili cvetamo i bujamo ili uživamo u plodovima sopstvenog truda, zalaganja i nastojanja, kako god da živimo i čime god da se bavimo. Ali umesto da pratimo sopstveni osećaj kada smo u kojoj fazi, mi svoje postojanje podređujemo veštački nametnutom ritmu života. I onda se pitamo zašto nam nije dobro.
Za razliku od biljaka, mi ne živimo od fotosinteze, (mada neka skorašnja istraživanja smelo iznose i suprotne tvrdnje), ali nam je svetlost zajednički, ključni izvor života. Ako je listovima neophodna svetlost, nama ljudima koji smo znatno kompleksnija bića, potrebna je i kompleksnija svetlost. Pri tome mislim da nam je za stalan razvoj i bujanje života neophodno da se okružimo svetlim ljudima, da se bavimo svetlim mislima i da život ispunjavamo svetlim delima. Jedino tako život može da buja u nama i da u skladu sa životnom fazom u kojoj smo, ubiremo plodove tog svog, svetlošću ispunjenog života. U tom slučaju bismo verovatno postali pravi zimzeleni mudraci poput borova koji uspravno stoje i jednako sveže izgledaju u svakom godišnjem dobu. Zato i ove jeseni izlazim na sunce kada god ga ima, a kad ga nema, upijam svetlost baveći se svetlim mislima i delima, i u kontaktima sa svetlim ljudima.
Nina Martinović Armbruster
