NININE MUSTRE: Naraštaj
Čudimo se novim generacijama koliko su drugačije od nas, kao da bismo više voleli da su isti kao mi. Želimo da budu bolji i da im bude bolje, ali želimo da im se to dešava baš onako kako mi mislimo da bi trebalo da im se dešava, po nekoj našoj mustri.
A to bi značilo da se ponašaju baš onako kako bismo se mi ponašali, što nikako ne bi moglo da donese drugačije rezultate od onih koje smo mi ostvarili. Kako onda da budu bolji od nas i kako da im bude bolje nego nama? Kako da nas nadrastu ti novi naraštaji?
Sećam se priča onih koji su bili mnogo stariji od mene. Iste su oni muke mučili. Njihovi ih roditelji nisu razumeli, a posle ih njihova deca nisu razumela. Stalno se slične situacije ponavljaju. Jedni uče decu da budu slobodna i nezavisna, a onda se ljute kada deca donose sopstvene odluke bez konsultacija. Drugi previše štite svoju decu, sve rade umesto njih i za njih, a posle se ljute što su deca neambiciozna, ništa ih ne pokreće i ništa im se ne radi. Treći su previše strogi i stalno decu kritikuju, a posle se ljute što su im deca nemaju svoje „ja“, nesigurna su, i nigde se ne uklapaju.
Na primer, postoji nešto što se u porodičnim konstelacijama zove lojalnost koju po prirodi stvari oseća svako ko pripada nekoj zajednici. Dete koje pripada porodici u kojoj su roditelji tokom svog odrastanja naučeni da nisu dovoljno dobri, ne može sebi da dozvoli da uradi nešto zbog čega će se roditelji osećati kao dovoljno dobri roditelji. Dete podsvesno oseća da tako ne bi bilo lojalno porodičnom sistemu u kojem su roditelji „nedovoljno dobri“ jer su im to uverenje duboko utkali (roditelji, škola, prijatelji) dok su odrastali. Zbog toga čak i kada želi, dete ne nalazi snagu i volju da se pokrene i uradi nešto dobro za sebe.
Čudne su te niti kojima smo svi povezani. Gledajući spolja, ponekad izgleda kao da su se urotile protiva nekoga i protiv njegovog napretka, jer sve te povezanosti više liče na zamršenosti. A, u stvari, svaki problem samo ukazuje na to da je potrebno nešto preduzeti, možda samo malo više verovati da je život igra kroz koju se najlakše uči, a ne nešto što treba da nas muči.
Svako ko misli da nije dovoljno dobar, trebalo bi da se vrati na ono igralište gde je odrastao i da porazgovara sa sobom kad je bio mali, da se potrudi da uveri malog sebe da jeste dovoljno dobar i da će svašta preživeti i mnogo toga uspeti... Trebalo bi to svi da uradimo zbog novih naraštaja, da ih oslobodimo stega sopstvenih uverenja da nismo dovoljno dobri, pa da oni budu još bolji.
Nina Martinović Armbruster
