NININE MUSTRE: Kafa
Htela ne htela, u ovom vremenu sve većih i neminovnih planetarnih promena i ja sam se prihvatila zadatka da se menjam.
Iako već decenijama kako se to popularno kaže „radim na sebi“, uvek postoji sledeći korak koji bi trebalo da napravim i da nešto promenim. Jedna stavka koja me je dugo žuljala na listi dugoročnih planova jeste kafa. Iako sam pila samo jednu dnevno već godinama unazad, znala sam da mi i ta jedna dnevno nije neophodna, ali zbog jutarnjeg rituala nakon doručka teško mi je bilo da to ostvarim. Jednoga dana sam donela odluku i sprovela je u delo.
Zato sam počela da pijem čajeve i kakao napitak. Kada sa prvi put posle mesec dana probala kafu, prijala mi je samo do pola šolje. Primećujem da ljudi uglavnom poštuju moju odluku, ali me uvek pitaju zbog čega bih zaboga prestala sa tom navikom, pa kada im kažem da je to dnevna doza štetne materije koja mi nije neophodna, oni iznose kontra argumente tipa : „Pa, svi danas piju kafu“, a meni bude glupo da im kažem da skoro svi imaju i neku boljku.
Neki mi govore da im je to jedino u čemu uživaju, pa mi bude žao što od toliko mogućnosti koje život nudi, oni se samo kafi raduju. Kada im kažem da nije prirodno piti napitak čija su zrna nepodnošljivo gorka i neupotrebljiva dok se ne ispeku, a zatim samelju, a onda prokuvaju, oni mi kažu da su ljudi oduvek pili kafu, kao da su se upravo vratili vremeplovom 50 hiljada godina u nazad i videli da su ljudi i onda pili nekoliko kafa na dan.
Zatim obično sledi priča o kafi - diuretiku bez kojeg ne mogu da isprazne creva, a ja nedavno baš pročitala komentar u kojem se tvrdi da je kafa toliko štetna, da je organizam odmah prepoznaje i pokušava da je izbaci ubrzo nakon unošenja, pa otud ideja da je dobra za pražnjenje creva, umesto da se čovek pozabavi uzrokom zašto creva ne rade kako treba. Nekim osobama ni to nije dovoljno da prestanu da me nagovaraju čak se pomalo i ljuteći što neću da im pravim društvo, kao da je bitno šta mi je u šolji koju ispijam dok se družimo.
Primer kafe samo mi je još jedan od brojnih primera koliko je nekada teško ostati na svom putu promene, jer neki ljudi promenu doživljavaju kao neki vid izdaje: nisi više kao što si bio, znači da nešto sa tobom nije u redu. Nikako da shvatimo da je promena jedino što je u životu sigurno, sve drugo je privid. Ako mi nešto nije neophodno, a uz to mi verovatno i šteti, zašto se ne bih potrudila da to izbacim iz svakodnevne upotrebe? Da me ljudi koji to i dalje rade ne smatraju čudakom? Izvin'te, ali više mi nije važno.
Nina Martinović Armbruster
