Ninine mustre: Sile boljitka
Poslednjih desetak godina, primećujem da ljudi masovno menjaju svoje poglede na svet i počinju da postavljaju neka suštinska pitanja u vezi sa ciljem života, sudbinom, svrhom i univerzalnom istinom.
Skoro svima njima dešavaju se vrlo slične životne okolnosti: kako počnu malo više da se pitaju o sebi i svom životu, tako počnu da im se događaju neke neželjene situacije. Neki stari strahovi izlaze na površinu i neke boljke se pojavljuju. Tada su ljudi zbunjeni i pitaju se šta im je uopšte trebalo da grebu ispod tako uglađene i naizgled savršene površine.
A vreme neumitno donosi promene, i sve što je ispod površine mora da izađe napolje kako bi se videlo i kako bi se počistilo, ili ukoliko služi na putu razvoja određenog čoveka, kako bi se stavilo u funkciju i na svoje mesto. Prošla sam kroz nekoliko takvih faza i znam da ću ih prolaziti još ihahaj. Vremenom mi je postalo jasno da je to jedini način da napredujem, da učim o životu i o sebi i da kao ljudsko biće razvijam.
Kada god mi je sasvim udobno i dobro, tada ne želim ništa da menjam i tada se javlja sindrom žabokrečine: u moju mirnu vodu ulaze razne štetočine, pojavljuju se opasne materije koje zagađuju i mene i vodu oko mene i sve počinje da truli i da smrdi. Voda koja se ne kreće, brzo se pretvara u žabokrečinu, a tako je i sa životnom energijom koja ako stagnira, vodi u razne bolesti i probleme. Zbog toga nastojim da sa zahvalnošću prihvatim svaku promenu, ma kako ona spolja u prvim momentima izgledala.
Uverila sam se mnogo puta da svaki događaj u mom životu ima neko značenje i svaki dolazi ili da me probudi, ili da me nečemu nauči i posle svakoga od njih sam jača i kompletnija osoba. Važno je da se u trenucima patnje setim da se sve događa za moje najviše dobro i da to što neke događaje smatram pozitivnim ili negativnim ne znači da su oni zaista takvi. Oni svi samo služe da bih ja sebe kao i svoj život upoznala i razumela bolje i da bih stekla još neka značajna iskustva koja će mi pomoći da i dalje napredujem.
Zahvaljujem se svakodnevno, više puta u toku dana, za sve ono što jesam i što mogu, jer sve dok živim, ja rastem i razvijam se u jedno nadam se, svakoga dana sve bolje i kompletnije ljudsko biće. Disciplina je u svemu tome najvažnija, jer sam sklona vrdanju kada su svakodnevne rutine u pitanju. A vrdanja nema sa zahvalnošću: ili sam zahvalna ili nisam. Ništa se ne podrazumeva.
Čim primetim da nešto ne štima, ja se zahvalim za ono što jesam i što mogu, ma šta to bilo. Zahvalnost na danu, na udahu i izdahu i na trenutku u kojem sam živa, munjevitom brzinom menja stanje moje svesti, a time i okolnosti menjaju svoje ispoljavanje. Deluje kao neka magija, a u stvari je čista logika, dobro, malo je i fizika. U svetu vibracija u kojem živimo, vibracije zahvalnosti i ljubavi su vodeće sile promena na bolje. Često im se obraćam i sve se bolje osećam.
Nina Martinović Armbruster