Нинине мустре: Силе бољитка
Последњих десетак година, примећујем да људи масовно мењају своје погледе на свет и почињу да постављају нека суштинска питања у вези са циљем живота, судбином, сврхом и универзалном истином.
Скоро свима њима дешавају се врло сличне животне околности: како почну мало више да се питају о себи и свом животу, тако почну да им се догађају неке нежељене ситуације. Неки стари страхови излазе на површину и неке бољке се појављују. Тада су људи збуњени и питају се шта им је уопште требало да гребу испод тако углађене и наизглед савршене површине.
А време неумитно доноси промене, и све што је испод површине мора да изађе напоље како би се видело и како би се почистило, или уколико служи на путу развоја одређеног човека, како би се ставило у функцију и на своје место. Прошла сам кроз неколико таквих фаза и знам да ћу их пролазити још ихахај. Временом ми је постало јасно да је то једини начин да напредујем, да учим о животу и о себи и да као људско биће развијам.
Када год ми је сасвим удобно и добро, тада не желим ништа да мењам и тада се јавља синдром жабокречине: у моју мирну воду улазе разне штеточине, појављују се опасне материје које загађују и мене и воду око мене и све почиње да трули и да смрди. Вода која се не креће, брзо се претвара у жабокречину, а тако је и са животном енергијом која ако стагнира, води у разне болести и проблеме. Због тога настојим да са захвалношћу прихватим сваку промену, ма како она споља у првим моментима изгледала.
Уверила сам се много пута да сваки догађај у мом животу има неко значење и сваки долази или да ме пробуди, или да ме нечему научи и после свакога од њих сам јача и комплетнија особа. Важно је да се у тренуцима патње сетим да се све догађа за моје највише добро и да то што неке догађаје сматрам позитивним или негативним не значи да су они заиста такви. Они сви само служе да бих ја себе као и свој живот упознала и разумела боље и да бих стекла још нека значајна искуства која ће ми помоћи да и даље напредујем.
Захваљујем се свакодневно, више пута у току дана, за све оно што јесам и што могу, јер све док живим, ја растем и развијам се у једно надам се, свакога дана све боље и комплетније људско биће. Дисциплина је у свему томе најважнија, јер сам склона врдању када су свакодневне рутине у питању. А врдања нема са захвалношћу: или сам захвална или нисам. Ништа се не подразумева.
Чим приметим да нешто не штима, ја се захвалим за оно што јесам и што могу, ма шта то било. Захвалност на дану, на удаху и издаху и на тренутку у којем сам жива, муњевитом брзином мења стање моје свести, а тиме и околности мењају своје испољавање. Делује као нека магија, а у ствари је чиста логика, добро, мало је и физика. У свету вибрација у којем живимо, вибрације захвалности и љубави су водеће силе промена на боље. Често им се обраћам и све се боље осећам.
Нина Мартиновић Армбрустер