Ninine mustre: Sa­fa­ri

Ve­li­ki sam lju­bi­telj ži­vo­ta, pa ta­ko i svih nje­go­vih is­po­lja­va­nja i mi­sli­la sam da to ve­ći­na lju­di ko­ja me kon­tat­ki­ra, do­bro zna. Po­seb­no vo­lim ži­vo­ti­nje. Bi­la sam uve­re­na da u tom po­zi­vu mi­sle na onu vr­stu sa­fa­ri­ja u ko­jem se iz vo­zi­la, sa bez­bed­ne uda­lje­no­sti po­sma­tra­ju div­lje ži­vo­ti­nje u svom pri­rod­nom okru­že­nju. Ali ne. U pi­ta­nju je bio pra­vi sa­fa­ri – ubi­ja­nje ži­vo­ti­nja iz za­ba­ve.

Raz­mi­šlja­la sam šta da im od­go­vo­rim i da li da im uop­šte od­go­vo­rim. Ni­sam ni otvo­ri­la sve lin­ko­ve ko­je su mi po­sla­li da vi­dim ka­ko to iz­gle­da, ni­su mi se gle­da­le sli­ke iz­mu­če­nih i ubi­je­nih ne­du­žnih stvo­re­nja. Ne, hva­la. Po­vre­me­no se ta­ko ose­ćam ka­da iz sin­di­ka­ta do­bi­jem oba­ve­šte­nje da su sti­gle „po­lut­ke“ i da mo­gu da ih ku­pim po po­volj­noj ce­ni. I ovo­ga pu­ta ima­la sam sna­žan ose­ćaj ne­la­god­no­sti i od­boj­no­sti, ali sam ipak od­lu­či­la da im od­go­vo­rim. Po­zva­la sam ih da mi se obra­te i da ću ra­do da is­pro­bam, a i po­dr­žim bi­lo ko­ju ak­tiv­nost ko­ja po­dr­ža­va ži­vot, ali ni na ko­ji na­čin ne že­lim da uče­stvu­jem u ne­če­mu što taj ži­vot po­ni­šta­va. Još taj sa­fa­ri na­zi­va­ju za­ba­vom i spor­tom. Ni­sam ne­što pri­me­ti­la da i ži­vo­ti­nje ima­ju istu sport­sku re­kvi­zi­tu tj.oruž­je uz se­be ka­ko bi iza­šle na cr­tu su­par­nič­kom ti­mu. Uglav­nom, na­pi­sa­la sam im da ni­sam za­in­te­re­so­va­na i ob­ja­sni­la za­što, ali mi je ose­ćaj ne­la­god­no­sti ostao pri­su­tan još ja­ko du­go. To­li­ko stva­ri ra­di­mo pot­pu­no ne­sve­sno i po iner­ci­ji, za­to što to ra­de ro­di­te­lji, ili u ovom slu­ča­ju ne­ki bo­ga­ti lju­di. Ne pi­je mi vo­du ona pri­ča da mu­škar­ci u ge­ni­ma ima­ju po­tre­bu da ubi­ja­ju ži­vo­ti­nje jer su u dav­na vre­me­na ta­ko obez­be­đi­va­li hra­nu svo­joj po­ro­di­ci. Po­go­to­vo sa­da ka­da zna­mo da su ge­ni sa­mo pre­di­spo­zi­ci­ja i da od nas, na­šeg vas­pi­ta­nja i po­i­ma­nja stvar­no­sti za­vi­si to ko­ji će se ge­ni uklju­či­ti, a ko­ji ne­će. Gen za mu­če­nje i ubi­ja­nje ži­vo­ti­nja ni­je stvar pri­ro­de, to je sklop lič­no­sti. Sklop ko­ji je iz­gra­đen to­kom sa­zre­va­nja te lič­no­sti. De­ca, baš kao i svi mla­dun­ci, sa­mo opo­na­ša­ju svo­je ro­di­te­lje i nji­ho­vo po­na­ša­nje. Mo­ra­li bi­smo če­šće da osve­sti­mo šta je to što im svo­jim pri­me­rom su­ge­ri­še­mo da po­sta­nu.

Bi­lo bi le­po ka­da bi­smo svi mno­go če­šće ra­di­li i pro­mo­vi­sa­li sve ono što po­dr­ža­va ži­vot – zbri­nja­va­li na­pu­šte­ne ži­vo­ti­nje, ne­go­va­li dr­ve­će u kom­ši­lu­ku, sa­di­li no­vo... sve su to ra­zna is­po­lja­va­nja ži­vo­ta ko­ji tre­ba da ču­va­mo i ne­gu­je­mo. Ži­vot je da se ži­vi i da se sla­vi. To je moj iz­bor. Ne op­tu­žu­jem one što mi­sle dru­ga­či­je (sva­ko ži­vi u svom sta­nju sve­sti), sa­mo ne­ka me ne gu­ra­ju u svoj ta­bor. Ži­vim pu­nim plu­ći­ma i to do­zvo­lja­vam svim bi­ći­ma.

Ni­na Mar­ti­no­vić Ar­mbru­ster

www.ni­na­mar­ti­no­vic.com