NININE MUSTRE: Raskrštanje
Šta ti je uslovljenost... Zanimljiva konstrukcija rečenice kojoj pribegavamo kada se nečemu čudimo.
Upravo sam se takvom jednom izjavom ja čudila sopstvenoj navici da prekrštam noge, iako sam se bezbroj puta uverila da to nije dobro iz mnogo razloga: cirkulacija u nogama se otežava, srce otežano radi povlačeći krv na gore iz krvnih sudova koji su prignječeni, krivi se kičma zbog loše raspodele težine gornjeg dela tela, karlica se destabilizuje, stvara se zastoj u protoku energije. Ima još razloga, ali i ovi su dovoljni da se zapitam...
I pored toga što sve to teoretski znam, ipak vrlo često uhvatim sebe da prekrštam noge. I ne bi mi to bilo previše čudno, znam da se navike sticane godinama ne mogu baš brzo promeniti, ali ono što me čudi jeste moj prvi osećaj nakon što primetim da sam prekrstila noge i kada krenem da ih vraćam u normalan položaj, jednu pored druge. To je osećaj razočaranja, osećaj nekog tihog nezadovoljstva. Kao da se svaki put malčice nadurim na onog ko mi prvi padne na pamet, a od koga sam u nekoj situaciji naučila da nije dobro da prekrštam noge. Malo sam „kopala“ po tom svom nezadovoljstvu pokušavajući da uđem u trag zbog čega svaki put sa ljutnjom pomislim „Jao, treba da raskrstim noge!“ Kao i većinu navika koje sam stekla, i ova dolazi od primera koje sam gledala u toku života.
I sad nakon decenija hranjenja sopstvenog ega pokušajima da potvrdim taj „kvalitet“ ja treba da prestanem da to radim! Upravo taj nedostatak podsvesnog osećaja da radim nešto što će potvrditi moju vrednost, stvara osećaj nelagodnosti, pa i ljutnje nakon što raskrstim noge. Au, koliko je ta uslovljenost snažna... Ne mogu ni da zamislim silinu uslovljenosti u nekim drugim životnim pojavama kada je ova tako naivna i nebitna toliko ukorenjena.
Zbog ovakvih uvida imam sve veće razumevanje za ljude koji nesvesno rade nešto pogubno za sopstveno dobrostanje, navučeni na osećaj da iako je nešto nakaradno, baš tako je poželjno. Da li prekrštene noge izgledaju privlačnije zato što sugerišu na nešto zabranjeno, a neko je nekada izvalio glupost da je najslađe zabranjeno voće, pa je to toliko puta ponovljeno, da su svi počeli u to i da veruju, ne znam. Samo znam da je pred nama dugačak put raskrštavanja sa milenijumima starim nametnutim uverenjima. Neka nam je sa srećom.
Nina Martinović Armbruster
