НИНИНЕ МУСТРЕ: Раскрштање
Шта ти је условљеност... Занимљива конструкција реченице којој прибегавамо када се нечему чудимо.
Управо сам се таквом једном изјавом ја чудила сопственој навици да прекрштам ноге, иако сам се безброј пута уверила да то није добро из много разлога: циркулација у ногама се отежава, срце отежано ради повлачећи крв на горе из крвних судова који су пригњечени, криви се кичма због лоше расподеле тежине горњег дела тела, карлица се дестабилизује, ствара се застој у протоку енергије. Има још разлога, али и ови су довољни да се запитам...
И поред тога што све то теоретски знам, ипак врло често ухватим себе да прекрштам ноге. И не би ми то било превише чудно, знам да се навике стицане годинама не могу баш брзо променити, али оно што ме чуди јесте мој први осећај након што приметим да сам прекрстила ноге и када кренем да их враћам у нормалан положај, једну поред друге. То је осећај разочарања, осећај неког тихог незадовољства. Као да се сваки пут малчице надурим на оног ко ми први падне на памет, а од кога сам у некој ситуацији научила да није добро да прекрштам ноге. Мало сам „копала“ по том свом незадовољству покушавајући да уђем у траг због чега сваки пут са љутњом помислим „Јао, треба да раскрстим ноге!“ Као и већину навика које сам стекла, и ова долази од примера које сам гледала у току живота.
И сад након деценија храњења сопственог ега покушајима да потврдим тај „квалитет“ ја треба да престанем да то радим! Управо тај недостатак подсвесног осећаја да радим нешто што ће потврдити моју вредност, ствара осећај нелагодности, па и љутње након што раскрстим ноге. Ау, колико је та условљеност снажна... Не могу ни да замислим силину условљености у неким другим животним појавама када је ова тако наивна и небитна толико укорењена.
Због оваквих увида имам све веће разумевање за људе који несвесно раде нешто погубно за сопствено добростање, навучени на осећај да иако је нешто накарадно, баш тако је пожељно. Да ли прекрштене ноге изгледају привлачније зато што сугеришу на нешто забрањено, а неко је некада извалио глупост да је најслађе забрањено воће, па је то толико пута поновљено, да су сви почели у то и да верују, не знам. Само знам да је пред нама дугачак пут раскрштавања са миленијумима старим наметнутим уверењима. Нека нам је са срећом.
Нина Мартиновић Армбрустер
