NININE MUSTRE Predrasude

Naravno da nije. Niko nije ni obećao da je životna škola laka. Postane ona laka ako iz savladanih lekcija nešto naučim, pa se u sledeće sa više mudrosti upuštam. Ali, to ne ide baš brzo. Mnogo puta padam, ponavljam i muku mučim dok neke lekcije učim ko zna koliko puta.

Otkrila sam na svom putu učenja da ima tih nekih faktora koji mi otežavaju napredak. Otkrila sam da su moje predrasude u savezništu sa potrebom da o nečemu sudim. Da, od njih sve počinje. Prvo imam predrasudu o nečemu, a onda o tome i sudim. A šta je predrasuda? To je nešto što prethodi rasuđivanju. Pre nego što sama počnem da rasuđujem o nekoj osobi, ja sam najčešće već unapred dobila neki podatak o njoj.

Recimo videla sam fotografiju na nekoj od društvenih mreža, i na toj fotografiji, ona nosi za moj ukus vrlo neprikladnu odeću koja više priliči junakinji porno epizode nego pristojnoj devojci. Tako ja stvaram predrasudu da je u pitanju jedna vulgarna osoba i ko zna šta joj sve ne prišijem samo na osnovu jednog letimičnog pogleda. Zaboravljam pri tom da su mladima danas (nažalost) uzori pripadnici polusveta iz rijaliti programa i da ti mladi možda i nisu tako oskudni duhom koliko im je oskudna garderoba. Ima i drugačije stečenih predrasuda. Sugestije drugih ljudi, pogotovo ako se ponavljaju danima, godinama i prenose generacijama, mogu da budu toliko moćne, da ih osećamo kao potpuno istinite.

Kada nekome ponudim sočnu, domaću, ukusnu i zdravu jabuku, najčešće čujem predrasudu koju je progutao mnogo pre nego što je i pokušao sam da rasuđuje: „Jabuka mi istruže želudac“. A kad bi samo pomislio kako izgleda jabuka kada se sažvaće, (evo neka samelje jabuku i neka vidi kako izgleda) i zapitao se kako bi ta ukusna i sočna, mekana i blaga kaša mogla da mu istruže želudac, uvideo bi koliki je rob predrasude koju mu je neko prodao. Još kada se ta predrasuda više puta ponavlja, moć autosugestije vremenom postane toliko snažna da želudac počne stvarno burno da reaguje na tu nedužnu jabuku. Zapravo, ne reaguje na jabuku, nego na uverenje koje ima na osnovu predrasude.  

Dugo već zdušno vežbam da prepoznam sopstvene predrasude pre nego što počnu da upravljaju mojim životom, jer ako ih gajim prema drugima, znam da ih drugi gaje prema meni, jer tako to ide u životu. Čula sam odavno da me je jedan moj bivši nadređeni koji nije mogao da mi zapamti ime, opisao kao „onu što grli drveće“ i godinama se trudim da ne sudim o siromaštvu njegovog duha.

Za rasuđivanje je potrebna svesnost, a za osuđivanje, dovoljne su predrasude. Lakše je ljudima da osuđuju nego da rasuđuju. Ovoga puta, ja biram teži put. Tuđe me predrasude sve manje diraju, a protiv svojih sve više dobijam bitku.

Nina Martinović Armbruster