Ninine mustre: Pre­po­zna­va­nje

Ne­ki ka­žu da nam se to du­še pre­po­zna­ju, ne­ki ka­žu da se zna­mo iz pro­šlih ži­vo­ta, a ja ve­ru­jem da se ra­di o pre­po­zna­va­nju na ener­get­skom ni­vou. Iako se već de­ce­ni­ja­ma go­vo­ri o ho­lo­graf­skoj pri­ro­di na­še stvar­no­sti, a raz­ne stu­di­je su krcate neo­bja­šnji­vim pri­me­ri­ma po­ve­za­no­sti, ma­te­ri­ja­li­stič­ki na­uč­ni pri­stup i da­lje se ne­pri­ko­sno­ve­no dr­ži svo­jih po­stu­la­ta i za­bra­nju­je bi­lo ka­kvo pre­la­že­nje gra­ni­ca ko­je su po­sta­vlje­ne op­šte pri­hva­će­nim na­uč­nim me­to­da­ma. Za­to sve ono što ose­ća­mo, a ne ume­mo da ob­ja­sni­mo, osta­je u sfe­ra­ma ne­ve­ro­vat­nog i ma­nje va­žnog.

Ko­li­ko du­go će još bi­ti ta­ko ne znam, ali ni ne ma­rim mno­go za sve ono što je op­šte pri­hva­će­no. Pri­rod­ni za­ko­ni po­sto­je čak i on­da ka­da ni­ko ne ume da ih ob­ja­sni. Ta­ko je i sa sup­til­nim pre­po­zna­va­nji­ma na ne­kim neo­pi­plji­vim ni­vo­i­ma. Ti lju­di ko­je pr­vi put sre­će­mo, a ipak pre­po­zna­je­mo, tre­ba­lo bi da nam po­slu­že kao pri­me­ri da ne­ki de­lo­vi na­šeg bi­ća ima­ju mno­go ve­ća zna­nja od onih ko­ja sve­sno ko­ri­sti­mo. Sle­de­ći, a tre­nut­no re­kla bih naj­va­žni­ji ko­rak je­ste da na­u­či­mo da ve­ru­je­mo tom svom bi­ću, i da po­štu­je­mo onaj unu­tra­šnji ose­ćaj ko­ji zo­ve­mo in­tu­i­ci­ja, da ga osve­sti­mo i da ga po­slu­ša­mo.

Ja sam se do sa­da vi­še pu­ta uve­ri­la da je taj ose­ćaj jed­no­stav­no ne­po­gre­šiv. Ka­da mi oso­ba ko­ju sret­nem iz­gle­da po­zna­to i ka­da mi je ose­ćaj ko­ji imam dok sam sa njom u dru­štvu pri­ja­tan, on­da mi je to ja­san znak da tre­ba da sa pu­nim po­ve­re­njem raz­me­nim sa tom oso­bom sva­ku ide­ju, mi­sao ili ose­ćaj, jer ta ra­z­me­na će bi­ti vi­še­stru­ko plo­do­no­sna na obe stra­ne. Po­treb­no je sa­mo opu­šte­no se pre­pu­sti­ti raz­go­vo­ru i sa­svim pri­rod­no će se ot­kri­ti šta smo to jed­no dru­gom u sta­nju da po­nu­di­mo.

Ta­kve su­sre­te obič­no pra­ti mno­go sme­ha, tre­nu­ta­ka pre­po­zna­va­nja i pod­se­ća­nja. Me­ni se obič­no de­ša­va da u tim oso­ba­ma pre­po­zna­jem oso­bi­ne ne­kih me­ni dra­gih lju­di ko­ji su odav­no na­pu­sti­li mo­ju stvar­nost, ži­ve u ne­koj dru­goj ze­mlji ili sad već i u ne­koj dru­goj di­men­zi­ji, mo­žda...

U glav­nom, na­kon pri­jat­nih za­jed­nič­kih tre­nu­ta­ka shva­tim da su oni ve­sni­ci jed­nog no­vog, po pra­vi­lu lep­šeg i uspe­šni­jeg ži­vot­nog pe­ri­o­da ka­ko za me­ne, ta­ko i za mog “naj­no­vi­jeg naj­bo­ljeg dru­ga­ra”. Daj­mo šan­su no­vim lju­di­ma, do­pu­sti­mo da nas ži­vot pri­jat­no iz­ne­na­di.

Ni­na Mar­ti­no­vić Ar­mbru­ster

www.ni­na­mar­ti­no­vic.com