Нинине мустре: Пре­по­зна­ва­ње

Не­ки ка­жу да нам се то ду­ше пре­по­зна­ју, не­ки ка­жу да се зна­мо из про­шлих жи­во­та, а ја ве­ру­јем да се ра­ди о пре­по­зна­ва­њу на енер­гет­ском ни­воу. Иако се већ де­це­ни­ја­ма го­во­ри о хо­ло­граф­ској при­ро­ди на­ше ствар­но­сти, а раз­не сту­ди­је су крцате нео­бја­шњи­вим при­ме­ри­ма по­ве­за­но­сти, ма­те­ри­ја­ли­стич­ки на­уч­ни при­ступ и да­ље се не­при­ко­сно­ве­но др­жи сво­јих по­сту­ла­та и за­бра­њу­је би­ло ка­кво пре­ла­же­ње гра­ни­ца ко­је су по­ста­вље­не оп­ште при­хва­ће­ним на­уч­ним ме­то­да­ма. За­то све оно што осе­ћа­мо, а не уме­мо да об­ја­сни­мо, оста­је у сфе­ра­ма не­ве­ро­ват­ног и ма­ње ва­жног.

Ко­ли­ко ду­го ће још би­ти та­ко не знам, али ни не ма­рим мно­го за све оно што је оп­ште при­хва­ће­но. При­род­ни за­ко­ни по­сто­је чак и он­да ка­да ни­ко не уме да их об­ја­сни. Та­ко је и са суп­тил­ним пре­по­зна­ва­њи­ма на не­ким нео­пи­пљи­вим ни­во­и­ма. Ти љу­ди ко­је пр­ви пут сре­ће­мо, а ипак пре­по­зна­је­мо, тре­ба­ло би да нам по­слу­же као при­ме­ри да не­ки де­ло­ви на­шег би­ћа има­ју мно­го ве­ћа зна­ња од оних ко­ја све­сно ко­ри­сти­мо. Сле­де­ћи, а тре­нут­но ре­кла бих нај­ва­жни­ји ко­рак је­сте да на­у­чи­мо да ве­ру­је­мо том свом би­ћу, и да по­шту­је­мо онај уну­тра­шњи осе­ћај ко­ји зо­ве­мо ин­ту­и­ци­ја, да га осве­сти­мо и да га по­слу­ша­мо.

Ја сам се до са­да ви­ше пу­та уве­ри­ла да је тај осе­ћај јед­но­став­но не­по­гре­шив. Ка­да ми осо­ба ко­ју срет­нем из­гле­да по­зна­то и ка­да ми је осе­ћај ко­ји имам док сам са њом у дру­штву при­ја­тан, он­да ми је то ја­сан знак да тре­ба да са пу­ним по­ве­ре­њем раз­ме­ним са том осо­бом сва­ку иде­ју, ми­сао или осе­ћај, јер та ра­з­ме­на ће би­ти ви­ше­стру­ко пло­до­но­сна на обе стра­не. По­треб­но је са­мо опу­ште­но се пре­пу­сти­ти раз­го­во­ру и са­свим при­род­но ће се от­кри­ти шта смо то јед­но дру­гом у ста­њу да по­ну­ди­мо.

Та­кве су­сре­те обич­но пра­ти мно­го сме­ха, тре­ну­та­ка пре­по­зна­ва­ња и под­се­ћа­ња. Ме­ни се обич­но де­ша­ва да у тим осо­ба­ма пре­по­зна­јем осо­би­не не­ких ме­ни дра­гих љу­ди ко­ји су одав­но на­пу­сти­ли мо­ју ствар­ност, жи­ве у не­кој дру­гој зе­мљи или сад већ и у не­кој дру­гој ди­мен­зи­ји, мо­жда...

У глав­ном, на­кон при­јат­них за­јед­нич­ких тре­ну­та­ка схва­тим да су они ве­сни­ци јед­ног но­вог, по пра­ви­лу леп­шег и успе­шни­јег жи­вот­ног пе­ри­о­да ка­ко за ме­не, та­ко и за мог “нај­но­ви­јег нај­бо­љег дру­га­ра”. Дај­мо шан­су но­вим љу­ди­ма, до­пу­сти­мо да нас жи­вот при­јат­но из­не­на­ди.

Ни­на Мар­ти­но­вић Ар­мбру­стер

www.ни­на­мар­ти­но­виц.цом