Ninine mustre: Za pri­mer

De­ca su u glav­nom div­na, raz­dra­ga­na i ra­do­zna­la. Do­bro, ima i onih što već po­ka­zu­ju ra­ne zna­ke ma­lih mon­stru­ma, ali oni su ma­lo­broj­ni. Kad se sve sa­gle­da, i da­lje su de­ca, pu­na lju­ba­vi i em­pa­ti­je pre­ma svim dru­gim bi­ći­ma. Pa oda­kle on­da to­li­ki iz­ve­šta­ji o na­si­lju, o ne­po­šte­nju i pro­ble­mi­ma me­đu mla­dim na­ra­šta­ji­ma?

Da se ja pi­tam, od­go­vo­re bih po­tra­ži­la na onim du­bljim, ne­vi­dlji­vim - ener­get­skim ni­vo­i­ma. Mo­že­mo mi da de­ci pri­ča­mo šta god ho­će­mo, ali do­kle god na­še po­na­ša­nje ne osli­ka­va na­še pri­ča­nje, de­ca su zbu­nje­na. Nji­ho­ve uši pri­ma­ju po­ru­ke da tre­ba da po­štu­ju dru­ge, a on­da mi is­ka­zu­je­mo ne­po­što­va­nje pre­ma sa­go­vor­ni­ku čim nam okre­će le­đa, ili čim se pre­ki­ne te­le­fon­ska ve­za. Pri­ča­mo im o to­me ko­li­ko je va­žno da či­ta­ju knji­ge, ali nas ret­ko ka­da ili ni­ka­da ne vi­de sa knji­gom u ru­ka­ma. Su­ge­ri­še­mo im da tre­ba da bu­du po­šte­ni, a on­da ku­pu­je­mo „dva za je­dan“. Go­vo­ri­mo im o zdra­voj hra­ni, a je­de­mo... da ne la­jem. Na­ša de­ca to gle­da­ju i upi­ja­ju, jer nji­ho­vi naj­bli­ži uzo­ri su od­ra­sli ko­ji­ma su okru­že­ni. Spo­lja, u tom vi­dlji­vom sve­tu, sve de­lu­je is­prav­no i nor­mal­no, ali ne­vi­dlji­ve po­ru­ke ko­je na pod­sve­snom ni­vou sti­žu do tih ma­lih bi­ća ko­ja su pot­pu­no otvo­re­na za mo­de­lo­va­nje, kao pla­ste­lin za va­ja­nje, pot­pu­no su dru­ga­či­je. Kao što ne­sve­sni de­lo­vi na­šeg bi­ća upra­vljau trep­ta­njem, di­sa­njem, kre­ta­njem i mno­gim dru­gim rad­nja­ma, isto ta­ko baš to ne­sve­sno, tim ne­vi­dlji­vim po­ru­ka­ma mo­de­lo­va­no, upra­vlja po­na­ša­njem ljud­ski bi­ća ko­ja se još uvek raz­vi­ja­ju i ra­stu. Ni­su de­ca kri­va, to je ja­sno. Ali ni­su kri­va ni ra­zna uče­nja ko­ja po­ku­ša­va­mo da im na­met­ne­mo. Kri­va su na­ša po­na­ša­nja. Od­go­vor­nost je na na­ma od­ra­sli­ma da osve­sti­mo ka­ko se po­na­ša­mo. Do­volj­no bi bi­lo da se sa­mo ne­ko­li­ko pu­ta u to­ku da­na za­pi­ta­mo šta to ra­di­mo? Da li je na­še po­na­ša­nje pot­pu­no u skla­du sa onim što usme­no pro­pa­gi­ra­mo? Za­što po­vre­me­no ve­ru­je­mo da pra­vi­la ne va­že u na­šem slu­ča­ju?

Ne po­sto­je ma­la i ve­li­ka ne­po­šte­nja. Ne po­sto­je ma­le i ve­li­ke ne­čo­več­no­sti. To su sve mo­de­li po­na­ša­nja, mu­stre, prin­ci­pi. A ne po­sto­je ma­li i ve­li­ki prin­ci­pi. Po­sto­je sa­mo ma­li i ve­li­ki lju­di. Oni ve­li­ki osta­ju ve­li­ki i pri naj­sit­ni­jim iza­zo­vi­ma, a na krup­nim, po­sta­ju još ve­ći. Oni ma­li, od­go­vor­ni su za sve po­sle­di­ce o ko­ji­ma me­di­ji ta­ko sla­do­stra­sno, sva­ko­dnev­no iz­ve­šta­va­ju. Ne po­sto­ji jed­no­gla­sno usvo­je­na te­o­ri­ja za­što je ljud­skost na­pu­sti­la ne­ke lju­de, ali ne ve­ru­jem da se to do­go­di­lo u tre­nu. Ve­ru­jem da str­plji­vo gra­đe­ni, du­go­traj­ni i ne­pre­kid­ni niz ma­lih, do­brih de­la, mo­že si­tu­a­ci­ju da pre­o­kre­ne u ko­rist ljud­sko­sti, jer de­ca će taj niz sa ra­do­šću da na­sta­ve. Sa­mo da mi, če­sto ta­ko ma­li, pre­sta­ne­mo svo­jim du­plim ar­ši­ni­ma da ih zbu­nju­je­mo.

Ni­na Mar­ti­no­vić Ar­mbru­ster