Нинине мустре: Препознавање
Знате онај тренутак када упознајете неку особу и потпуно сте уверени да сте блиски, иако се никада раније нисте срели? Гледате је у очи по први пут, а познате су вам, тачно знате како изгледају кад се смеју, како када су замишљене, а како када су тужне. Знате сигурно. Мени се то дешава често у последње време.
Неки кажу да нам се то душе препознају, неки кажу да се знамо из прошлих живота, а ја верујем да се ради о препознавању на енергетском нивоу. Иако се већ деценијама говори о холографској природи наше стварности, а разне студије су крцате необјашњивим примерима повезаности, материјалистички научни приступ и даље се неприкосновено држи својих постулата и забрањује било какво прелажење граница које су постављене опште прихваћеним научним методама. Зато све оно што осећамо, а не умемо да објаснимо, остаје у сферама невероватног и мање важног.
Колико дуго ће још бити тако не знам, али ни не марим много за све оно што је опште прихваћено. Природни закони постоје чак и онда када нико не уме да их објасни. Тако је и са суптилним препознавањима на неким неопипљивим нивоима. Ти људи које први пут срећемо, а ипак препознајемо, требало би да нам послуже као примери да неки делови нашег бића имају много већа знања од оних која свесно користимо. Следећи, а тренутно рекла бих најважнији корак јесте да научимо да верујемо том свом бићу, и да поштујемо онај унутрашњи осећај који зовемо интуиција, да га освестимо и да га послушамо.
Ја сам се до сада више пута уверила да је тај осећај једноставно непогрешив. Када ми особа коју сретнем изгледа познато и када ми је осећај који имам док сам са њом у друштву пријатан, онда ми је то јасан знак да треба да са пуним поверењем разменим са том особом сваку идеју, мисао или осећај, јер та размена ће бити вишеструко плодоносна на обе стране. Потребно је само опуштено се препустити разговору и сасвим природно ће се открити шта смо то једно другом у стању да понудимо.
Такве сусрете обично прати много смеха, тренутака препознавања и подсећања. Мени се обично дешава да у тим особама препознајем особине неких мени драгих људи који су одавно напустили моју стварност, живе у некој другој земљи или сад већ и у некој другој димензији, можда...
У главном, након пријатних заједничких тренутака схватим да су они весници једног новог, по правилу лепшег и успешнијег животног периода како за мене, тако и за мог “најновијег најбољег другара”. Дајмо шансу новим људима, допустимо да нас живот пријатно изненади.
Нина Мартиновић Армбрустер
www.нинамартиновиц.цом